ВРАТИМО  ДЕЦУ  ПРИРОДИ  КРОЗ  ЗАБОРАВЉЕНЕ ТРАДИЦИОНАЛНЕ ДЕЧИЈЕ ИГРЕ

Игра уопште, а посебно дечија игра, предмет  је многих научних студија. Савремене теорије дечије игре би се могле сврстати у 2 правца: психоаналитички и когнитивистички. Према психоаналитичким теоријама , игра детета би била тренутак разумевања, представљања и уобличавања, тренутак дистанцирања и увода у емоције, а не ерупција афективне енергије. Когнитивистичке теорије тумаче дечију игру у контексту развоја  сазнајних функција. Чињеница је да је у нашој култури игра схваћена као атрибут детињства. Игра у детињству је активност која ангажује све аспекте дечије личности. У игри дете налази могућност за развој својих чула, интересовања и одговоре на многа питања. У  игри дете свет трансформише по властитој жељи, што му омогућава да се адаптира на нове ситуације и односе. Нужно је истаћи да је дечија активност у игри специфична и умногоме стваралачка, да она није механичка копија одговарајуће средине, већ реалност виђена очима детета и специфичан вид трансформације и искуства. Кроз игру се може утицати на развој битних својстава детета, на развој оних квалитета који су друштвено пожељни. Игра је најважнија активност детета, која га потпуно окупира, а што је најважније, игра детета је увек израз животне радости. Из тих разлога се намеће захтев да у васпитно-образовном раду обезбедимо систем подстицаја, који доводи до низа различитих игара. У периоду када се дечији организам развија, постоји велика потреба да се дете креће, да ангажује своја чула, мускулатуру и развија координацију. Покретне игре у великој мери то омогућавају. У њима има довољно могућности за кретање, трчање, скакање, провлачење, ходање, прескакање, истезање, савијање. Оне имају велики значај у социјализацији деце, јер се изводе са већом или мањом групом. Дете у игри мора да поштује правила игре, да има одређен однос према друговима, да понекад прихвати и непопуларну улогу. Значи, дете кроз игру савладава своје жеље и емоције, одбацује их и трансформише, према правилима. Покретне игре упућују на сарадњу, те се користе у раду са децом, када она постану за то спремна. Сматра се да дете око треће године може поштовати најједноставнија правила. У том периоду се почиње са покретним играма: “Ринге раја’’, “Трамвајче“, “Трчи маца око тебе“, “Ко пре до лопте“… Што је дете старије, игре су сложеније и захтевају већу ангажованост. Већина покретних игара садржи такмичарски елемент. Победник је појединац или група, а млађа деца су више мотивисана за игре где побеђује појединац. Социјализацијом деца се залажу за успех и победу своје групе. Ако правилно и са мером користимо такмичење у дечијој игри, она постаје позитивни мотив за акцију. Игре  према особинама сврставамо у колективне и појединачне, затим игре у затвореном и отвореном простору, игре са реквизитима и без реквизита, логичке игре и игре знања.

ПОЈАМ ТРАДИЦИОНАЛНИХ ИГАРА

Под традиционалним играма подразумева се наслеђе из прошлости које је успело да се одржи и у модерном  цивилизацијском добу, у којем се постепено разлажу старе друштвене творевине. Уобичајено је да се под традиционалним играма најчешће третира игра у сеоским срединама, која се преносила из генерације у генерацију, тако да се може и данас регистровати. Детињство прати хоризонтална и вертикална интеграција у социјалну средину, повезујући низ  садашњих генерација са представницима претходних поколења-од родитеља до далеких предака, са једне стране и друго, развија се у друштву вршњака, па одређени елементи понашања, преузети путем игре и не морају бити у основи саставни део односне културе.

Од дечјих игара које су обележиле другу половину 20. века у српским двориштима, улицама, школским игралиштима и осталим местима на којима су некад деца проводила своја детињства.

Кликери: Стаклени, метални или порцулански били су опсесија пре свега дечака, којима је било потребно десетак метара квадратних земљане површине, као и рупа (роша), која се прави концетричним кружењем ђона ципеле или патике. Уз ову игру често би се време заборављало, а мајке дечака вежбале крајњи капацитет гласовних могућности дозивајући своје синове на вечеру. Кликери су имали и нуспојаву – спољна страна шаке би често испуцала, а понекад би се створиле ране, па би била неопходна пауза у игрању од неколико дана, како би се ране залечиле.

Ластиш: Најпопуларнија женска игра за коју је је био неопходан само део гардеробе који причвршћује одећу за тело. Најчешће су се играли “Прстићи” и “Титове параде”.  Код прве игре две девојчице држе ластиш прво с четири прста, док га трећа прескаче, а како игра одмиче смањује се и на крају прескачеш држећи само један прст, што је било најтеже.

Труле кобиле: Једна од најгрубљих игара за дечаке. Једна екипа скаче на другу екипу чији су чланови повезани у “ланац”, главама забијеним у друге главом између бутина. Чланови једне екипе наскачу на другу екипу, која не сме да “поклекне”. Судија је испред првог у низу који је повијен и оцењује евентуалне неспоразуме.

Аутомобилчићи: Пластичне реплике аутомобила, креда у боји којом би се исцртавао бетон путањама којима би се они возили и машта која никад не недостаје. Права уживанција.

Жмурке: Једно дете стоји уз дрво или зид и броји до 100 (5, 10, 15, 20, 25,30…), а остала деца се за то време крију. Након одбројавања, креће потрага за другарима. Најраспрострањенија игра некада, јер су истовремено могли да се играју и дечаци и девојчице, без велике могућности да се неко повреди.

Пар – непар (Тапке): Игре са сличицама у којима је циљ погодити последњу цифру на њој или уз помоћ шаке и ударца је преокренути на бок. Као награда би се добијала управо та сличица. Некада албуми са самолепљивим сличицама нису били објављивани сваког месеца, већ само у посебним приликама, као што је Светско првенство у фудбалу, па је свака сличица предстваљала о право мало богатство.

Између две ватре: Игра коју су доста често играле девојчице. Има неколико варијација, а поента је да погодите лоптом члана супротне екипе који стоји у средини игралишта. Лопта која се користила за то је популарна “балонка”, како не би дошло до неких повреда. Најчешћа конверзација приликом играња те игре била је: “Погодио сам те? Ниси! Како нисам кад те је лопта погодила? Ниси, сигурно!”

Школице: Кредом би се нацртали квадратићи на бетону и од вештине скакања на једној нози би зависио успех у овој игри.

Викторије: Игра са лоптом на једном голу, док двоје играју и треба да да више голова од супарника, трећи брани. Ко изгуби у дуелу, следећи стаје на гол.

Зуце: Једна од игара која се најчешће играла на малим и великим одморима. За игру је потребно три или више играча. Прво се изабере неко ко ће да жмури. Треба да руком покрије бок, тако да му је длан отворен и лицем према осталима. Остали требају да се тихо договоре ко ће да га из све снаге распали по длану. Онда онај који је жмурио треба да на основу снаге процени ко га је ударио, а ако не може на основу снаге, онда покушава да погоди на срећу. Ако погоди ко га је ударио, тај следећи жмури, ако не, опет је он на реду.

Јањине: Ова игра се играла тако што се један играч савије напред и руке стави на колена. Следећи га прескочи као козлић и стаје у исти положај као први. Онај који прескаче треба да викне име игре. Постојале су ту и неке комбинације, рецимо “купуса и сланине”, “мала кула”, “средња кула” и “велика кула”.

Шуге: Ова нигра би се играла непосредно након изласка из куће, кад су клинци пуни енергије, а састоји се из бесомучног трчања по игралишту. Једно од деце се одреди ко ће да буде “шуга” и његов циљ је да стигне другог, да га пипне. То друго дете онда креће да јури остале, и тако у круг, све док не понестане даха или заболи стомак од трчања.

Коцке / Коцкице: Игру играју до четири играча, сваки има своје поље и играју својеврсни тенис фудбалском лоптом. Не сме се дозволити да лопта два пута додирне поље једног играча. Циљ је истерати све остале играче.

Јурке, шуге: Ова дечја игра била је попучарна међу децом свих узраста. Изабере се један играч који јури, а остали беже и трдуде се да не буду ухваћени. Бежање је ограничено на договорени простор, а када играч који јури додирне неког од играча који бежи и каже: шуга, овај преузима његову улогу и игра се наставља. Они који беже могу да нађу спас, ако се у току трчања по два играча ухвате за руке. Ова игра могла је да се изводи и напољу и унутра.

Јелечкиње, барјачкиње, пробивка: Ова дечја игра била је популарна у свим крајевима Србије у 19. веку и изводила се под различитим именима. У нишком крају су је звали Арјачкиње, а у Котору Ерберећке или ербетуте. Играла се напољу тако што се играчи поделе у две групе са једнаким бројем чланова. Сви чланови игре стану у две врсте, једни наспрам других, и чврсто се ухвате за руке. Игру почиње једна грипа, питајући играче друге групе: Јелечкиње, барјачкиње, кога ћете? Играчи друге групе се међусобно договоре кога ће и кажу: Хоћемо Милана!(на пример) Милан тада истрчи из своје врсте према другој екипи која га је тражила и покушава да својим телом пробије ланац чврсто повезаних руку, при том бирајући место између играча за које мисли да су најслабиији у другој групи. Ако у залету успе да пресече тај ланац, може из ове групе у своју да доведе једног играча. А, ако не успе, остаје у тој групи која га је тражила. Победник је она група која успе да на своју страну преведе што већи број играча из супротне групе.

Коларићу, панићу: Ово је јако стара игра, која захтева вештину и спретност коловође. Игра се тако што се деца држе за руке у отвореном колу. Два последња детета на левом крају кола подигну спојене руке, косо горе. Коловођа са десне стране кола води коло према том  пролазу са леве стране. За њим корачају сва остала деца и певају: Коларићу, панићу, Плетемо се самићу, Сами себе заплићемо, Сами себе расплићемо-  и за коловођом се провлаче кроз пролаз и враћају се на место са ког су кренули. На овај начин претпоследње дете савијеним рукама направило је чвор око себе. Коловођа поново води коло према новом пролазу и ту радњу понавља док се сва деца не заплету. Затим, уз исту песму почиње расплитање кола.

Труле кобиле: Ову игру су најчешће играли старији дечаци, јер је игра била врло тешка. Један играч се савије тако да му горњи део тела буде у паралелном положају са земљом. Да би се одржао у том положају током игре онсе најчешће држи за стабло дрвета или за струк друга који стана испред њега. Затим се за савијеног играча хватају још двојица или тројица играча и тако праве дугачку трулу кобилу, на коју скачу један по један остали играчи, тако да то личи на јахаче на коњу. Први играч скаче најдаље, а сви остали ређају се иза њега. Тако поређани, почињу одбројавање којим се мери издржљивост труле кобиле. Кад кобила под теретом падне, игра се понавља. Тада играчи мењају улоге да би се упоредила издржњивост и једне и друге труле кобиле.

Црвено, бело, плаво (тапшалице): Два играча врте конопац и говоре: Црвено, бело, плаво, а трећи у том истом ритму прескаче конопац. Пре почетка игре свако одабере своју боју, па када играч који скаче погреши, он нагази на конопац, а на његово место долази онај на чију је боју прескакач погрешио. У понављању игре играчи мењају своју боју. Често се догађа да млађи играчи изговарају своја имена или имена цвећа, уместо боја

Клис се састоји од обловитог парчета дрвета дебљине средњег прста и дужине 1 педаљ и штапа исте дебљине око 60 цм дужине, који се називао ,,машка“. Место одакле се клис бије обележено је штапом набијеним у земљу. Игра се на тај начин, што се клис левом руком држи, а десном се штапом удара, треба вештина при ударцу, да исти не буде преко руке.Циљ игре је у томе да се најдаље отера клис од белеге. Даљина се мери машком. Број играча је неограничен.

Попац је игра слична клису, са разликом што се приликом удара клис не држи руком, већ се преко неког предмета постави косо, играч машком удари клис преко његове горње половине тако да би исти скочио у вис и тад док је још у лету треба га вешто ударити да би отишао што даље од белеге. Уколико првом не успе ударац, он предаје другом. Исход игре је исти као и код клиса, а такође и број играча.

Жмурке игра неограничен број деце. Одређивање оног ко ће први жмурити бира судија који доноси пресуду на следећи начин: два играча ставе по два прста на његово колено. Он стави шаку међу њихове прсте и покретима шаком према једном и другом говори: ,,Два се петла побише на попово буњиште један рече иш, други рече ти да жмуриш“. И тако на чије прсте падне шака, тај први жмури. Место жмурке је стално на једном месту, на глас ,,зора“ жмурач полази у тражење сакривених саиграча а у исто време мора пазити да неко од сакривених не пљуне на место жмурења, јер ако се то деси он мора поново жмурити.

Свињица се прави од округлог и тврдог дрвета величине песнице. За ову игру потребан је шири и равнији терен, број играча може бити од 3 –6. Према броју играча одреди се величина круга, на средини се направи рупа да би се могла ставити „свињица” то је „свињац“. Око ,,свињца“ на даљини 2 – 3 метра играчи се распоређују, сем једног који ће бити ,,свињар“, и штаповима праве сличне рупе као што је ,,свињац“. Свако од играча има јак и дебео штап да брани како свињар не би ,,свињицу“ у ,,свињац“ натерао, а у исто време и своје место чувао. За време те борбе, ако би ,,свињар“ успео да метне штап на неку празну рупу, онда тај постаје ,,свињар“. Ову игру играли су и старији људи чувајући лети овце на општинској утрини.

Јаниџајес (прескакање) У овој игри може учествовати већи број играча. Игра се одвија прескакањем један другога. На равном терену поставе се њих колико их има на раздаљини до 3 метра, сагнути са рукама на коленима и погнуте главе. Прескакање се врши на два начина: први прескаче другог, други трећег и тако редом, а може први да прескаче једног по једног све до краја. Приликом игре могу се изводити разне комбинације прескакања и разни положаји играча који се прескаче.

Лелешкиња и „војвошкиња“ је стара игра коју су обично играли ђаци за време одмора. После првог светског рата ретко се играла, дак је данас заборављена. За ову игру треба што већи број играча који се поделе на два једнака табора и на одстојању од 20 метара, окренути једни према другима, похватани чврсто за руке, образују живи зид. Обе стране прогласе по једног за ,,цара“. Игра почиње тиме што једна страна виче: ,,Лелешкиња!“ а друга: ,,Војвошкиња!“, потом прва пита: ,,Кога хоћете?“, а друга каже: ,,Цара“. Овај јуриша свом снагом и ако не успе да пробије живи зид враћа се поражен. Онда друга страна тражи неког (не мора цара) и тако се понавља све док се хоће. Победник је она страна која има више пробоја.

За игру ,,титрање“ треба 5 округло обрађених каменчића величине ситнијег ораха. На равном тлу поставе се 4 комада у облику малог квадрата, пети се баца у вис а дотле играч узима један из квадрата и са њим тад дочекује бачени, кога ухваћеног ставља у квадрат, затим опет баца а из квадрата узима 2 и са њима дочекује бачени. При последњем (четвртом) бацању циљ је да покупи сва четири из квадрата и прихвати бачени. Направи ли грешку да једном не ухвати бачени камен, или испусти један из руке, испада из игре. Други део игре је терање каменчића кроз капију која се начини палцем и средњим прстом леве руке, упртим о тло. Кроз капију се, за време бацања камена у вис, по један камен протера. Ако се бачени камен не ухвати, играч испада из игре.

,,Игра орасима“ није компликована. Направи се гомилица од 4 ораха која је удаљена од места гађања 10–15 метара. Сваки играч има већ припремљени ,,гађач“, најкрупнији орах, а само гађање је по договору. Може се гађати 1–3 пута. Сваки играч мора имати већи број ораха, јер никад се не зна да ли ће се добити или изгубити. Ко је вешт у гађању узме понекад и по неколико килограма.

Игру ,,медвед и пчеле“ обично су некад играла предшколска деца. Изводи се на следећи начин: деца ,,пчеле“ похватају се и начине густо збијени обруч, у средини је ,,матица“. Споља долази медвед тупајући око круга. Матица пита: ,,Ко то тупа око моје куће?“, Медвед одговара: ,,Ја, кумо, ја“. Матица каже: ,,Немој да ми украдеш неку пчелу!“ Медвед одговара: ,,Нећу једну него све“. Тог момента пчеле уз јако зујање нападају медведа, штипајући га и чупајући, и он мора да бежи. Ова игра се понавља више пута уз замену матице и медведа.

Игру ,,кукумиш“ играли су ђаци основци који се похватају у коло, а једном вежу мараму преко очију и пусте га да хвата и погађа име ухваћеног. Ако не погоди име иде опет у центар круга и почиње хватање испочетка. Кад погоди, онда га тај замењује.

,,Кошара“ је стара и већ заборављена игра, изводи се са лоптом крпењачом, направљеном од крпа или сточне длаке. У игри је учествовало по 5–6 играча. Та игра је сасвим заборављена тако да је се данас и најстарији људи не сећају.

 

ЗАКЉУЧАК

Подсећање на старе обичајне дечије игре има за циљ враћање деце природи, дружењу, социјализацији, стварању позитивних емоција и бољој комуникацији међу децом, бољој просторној оријентацији, бољој моторици физичкој активности, а што све заједно доприноси здрављу и развоју деце и усрећује их. Представљане игре и њихове варијанте су најтипичније представнице игара на нашим просторима. Данас не постоји много игара које се могу срести у сеоским срединама. Најпопуларнија игра је свакако фудбал, а заступљеност савремених игара са лоптом (одбојка, кошарка, рукомет…) зависи од успеха наших спортиста на великим светским такмичењима.

 

Јасна Туфегџић, логопед