22 апр 2019
април 22, 2019

Туговање и дете

Смрт у породици, туговање и дете

О смрти се ретко говори. Та тема некада у нама може истовремено  изазвати осећај нелагоде, беспомоћности, осећања страха, туге итд.  Некада нам се чини да не знамо како о њој говорити, а тек како пред децом. Смрт је постала табу у нашем друштву. Идеал вечне младости је оно што заступа јавно мњење, оно што се гласно пропагира. Пролазност, старење су измешетени из циклуса живота и смештени на неко апстрактно место у нашем искуству. Код некога су на месту страха, сујеверја. Бојимо се али ипак бивамо неминовно погођени.  Користимо еуфемизме “нестао“, “отишао“, “преминуо“. Нама неко драг је умро.

Силина емоција нас преплави у тренутку када нам неко драг умре. Сложени психолошки процеси бивају покренути. Цела породица се нађе у кризи.  Започиње сложен процес туговања. Како ћемо реаговати зависи од много фактора: од тога да ли је смрт насупила изненада, или је болест дуго владала у породици; зависи од тога какву је улогу та особа имала у нашем животу, у целом породичном систему. Теже се подносе смрти младих, здравих особа, које наступају изненада; посебно уколико су те младе особе биле оличење здравља, а породица им приписала улоге “покретача“  или инспирације за живот и радост за остале укућане. Умрле особе су могле бити  изузетне за нас по нечему. На пример: по начину на који су нас тешиле, по томе што су са нама делиле одговорности или уместо нас доносиле важне одлуке; по томе што смо се у њиховим “очима“ огледали као посебни, по томе што нас је њихова љубав инспирисала. Наступила је смрт. Ко ће нас сада инспирисати, ко ће сада у нама видети сву лепоту нашег бића, ко ће доносити одлуке заједно са нама, заштити нас и донети их уместо нас; ко ће нам пружити подршку у тешким тренуцима??? Ова питања ретко прерађујемо на свесном нивоу, често остаје само упитаност Зашто? Јављају се питања орагнизацијске  природе. На пример како доводити децу у вртић, ко ће их возити на тренинг, како ћемо се организовати? Утихнули су наједном сви ресурси које смо имали у једној вољеној особи, а да тога можда нисмо ни били свесни. Шок, неверица,  затим бес. Некада и грижа савести заузима важно место због неких недовршених животних секвенци. Сећамо се свађа које су се десиле непосредно пред смрт и наш осећај кривице расте. Муче нас питања како нисмо ништа предузели, како нисмо схватили, како нисмо предвидели??? Близак сапутник гриже савести може бити идеализовање. Сколни смо да покојника величамо, приписујући му неке особине које можда није ни поседовао, или које нису биле изражене баш у том степену у којем их ми сада представљамо. Након преиспитивања долази летаргија, обаmрлост. Као да нам није стало….извесна понашања личе на симптоме депресије. Мoже се јавити заиста и клиничка слика депресије. У том тренутку важно је потражити подршку стручњака. На крају процеса туговања долази прихватање губитка. Кажем на крају, а некада нам се чини да до тог краја никада нећемо доћи. Некада се вратимо на претходне фазе процеса туговања. На пример, опет се преиспитујемо, имамо интензиван осећај кривице, онда опет склизнемо у очајање. Некада се дешава да будемо заглављени дуго у неком стању  и да је потребно више од шест месеци да се губитак “проради“ , као што је предвиђено у литератури. На крају,  када је губитак прихваћен дешава се суочавање са смрћу, њено прихватање, трагање за новим ресурсима који би могли задовољити наше потребе за љубављу, поштовањем, дељењем одговорности итд. Животна енергија поново протиче нашом душом и нови дан носи лепоту неизвесности а живот има смисла, можда сада чак и више, пошто смо искусили његову коначност. Сећања на нама драгу особу изазивају пријатна осећања и не блокирају нас у свакодневним активностима. Спремни смо да их делимо и причамо о њима и тако чувамо траг постојања једног несталог живота.  Поред наведених промена на личном плану, дешавају се промене и на плану породичног функционисања.

Промене су велике и представљају прави изазов. Породица пролази кроз кризу услед нарушене равнотеже. Чланови породице се у различитим тренуцима налазе у различитим фазама туговања (шок, неверица, негација бес, преиспитивање, прихватање губитка). Породице бивају затвореније у свом процесу жаловања. Чланови су упућени једни на друге и свако се на свој начин бори са осећајем напуштености од стране покојника. Као на личном плану тако и на нивоу породице може се десити феномен “заустављања жалости“. На пример, чланови породице нису у могућности да прерасподеле улоге, тако да ресурс, који је представљао покојник за породицу, не могу пронаћи у неким другим особама, не могу редефинисати своје породичне улоге. Може се десити и избегавање суочавања са смрћу “бежањем у разне активности“. Њихова функција може бити брисање реалности, на пример,  жестоким опијањем, улажењем у свет наркоманије итд. Некада се могу развити симптоми који подсећају на покојника. У психолошком смислу то би могло значити повратак умрлог који није “реално“ сахрањен. На пример могу се јавити психосоматске болести које је покојник имао, или пак конкретнији облици понашања који подсећају на покојника (начин хода, говора). Остали чланови породице својим међусобним односом, комуникацијом подржавају наведене облике понашања, који указују на “неспремност“ породице и њених чланова да се одвоје, пусте покојника да умре по други пут. Сада у психолошком смислу речи.

У овом лавиринту туговања породице, у нашем индивидуалном лавиринту сатканом од осећања, мисли, понашања налази се и ДЕТЕ. Том детету потребан је водич кроз лавиринт како би се и само суочило са коначношћу живота, и свим оним комплексним осећањима којима и сами у једном тренутку бивамо преплављени. Квалитет подршке коју можемо пружити детету зависи од подршке коју можемо пружити себи или наћи за себе. Истраживања нам говоре да реакције детета на смрт једног родитеља у великој мери зависе од способности родитеља да остане у контакту са дететом у процесу жаловања, тачније да не напрви дистанцу између себе и детета услед препуштености својим емоцијама.

 Шта можемо учинити? Шта је потребно детету?

  • Важно је поштовати право детета да доживи своју патњу чиме га можемо научити да је смрт природни, саставни део живота.
  • Детету можемо омогућити потребан простор и време да прихвати чињеницу о губитку.
  • Пружити му помоћ да препозна и схвати коначност смрти (пажљиво слушати, са пуно поштовања; бити спреман и дати одговоре на дечји питања, у складу са породичним, верским уврењим;, бити спреман да питања могу бити и за нас непријатна..)
  • Можемо користити директне речи, а не еуфемизме.
  • Важно је да дете ослободимо осећаја кривице, који може бити везан за неке дететове поступке, емоције које дете може сматрати чак и узроком смрти;
  • Морамо освестити да смо ми “модел“ за дете и да по узору на нас и оно себи може дозволити да буде тужно, може дозволити себи да говори о смрти, да се сећа…
  • Васпитачима у вртићу корисно би било предочити како, на који начин смо детету објаснили смрт њему драге особе. Можемо пренети која су то питања које нас дете до сада питало, шта пружа детету утеху уколико се растужи..итд. Тако дајемо дозволу и другим одраслим особама, важним за дете, да могу да га подрже на адекватан начин. Васпитачи ће се осећати оснажено, и на тај начин смањићемо њихов осећај нелагоде и страха да ће дете“повредити“ невештим одговорима.

Често родитељи постављају питање: Да ли дете водити на сахрану? Једноставног одговора нема. Зависи од узраста детета, зависи колико смо ми као одрасли спремни да пружимо детету подршку у том тренутку како би се на адекватан начин носило са својим емоцијама, питањима, мислима. У сваком случају, одлазак на гроб је нешто што може бити саставни део ритуала опраштања детета од вољене особе и што му може помоћи да схвати коначност смрти. Уколико се смрт родитеља десила на узрасту када се дете ње и не сећа, тада одласком на гроб, детету можемо пружити континуитет животне приче спремни да одговарамо на питања: на кога личим, како би било да смо сада сви на окупу, шта би на пример тада тата рекао итд. Листање породичних албума, препричавање смешних и незаборавних породичних догађаја постепено постају ритуали слављења онога што нам умрла особа даровала. Слављење наших рођендана, дечјих разних животних победа, постају ритуали којима славимо “Наставак живота“.  На овај начин шаљемо поруку детету да чувамо сећање на вољење којих више нема и неће их бити, а без којих је међутим још увек могуће живети.

Миљана Пријић, стручни сарадник-психолог