Срећан родитељ=Срећно дете

Данас често нисмо у прилици да посветимо довиљно времена личном развоју које нам може помоћи у истинском ослушкивању јединствене природе наше деце на путу ка њиховом срећном животу.

Tоком историје породица је пролазила кроз низ трансформација, контекст у коме се налазила је утицао на начин на који се посматра личност детета. Традиционална породица је одобравла класичну, реалну казну где је било природно употребити физичко или вербално насиље над дететом. Сваки члан породице унапред је знао јасна правила, која су се морала поштовати, а која су увек била у складу са правилима које је постављало друштво тог времена. Традиционална породица је милом, лепом речју или силом, батином, казном, вербалном принудом, постизала послушност и поштовање друштвених, писаних и неписаних правила, тако да је она делимично била ауторитарна. Као последица ауторитарности, долази до потискивања различитих проблема на свим нивоима друштва. Све оно што данас живимо а дефинише се као насиље и разне врсте дисфункционалности постајали су и раније, стим што данас је дозвољено да буду виђени.

Кроз време традиционална породица се мењала и данас је посматрамо као савремену, а самим тим су се мењали и начини функционисања у свим сегментима, као и слика о детету и значај детињства. Сама промена друштва је довела до промене закона, где је забрањена свака врста насиља не само у контексту детета него и сваког живог бића. Страх као начин васпитања је почео да ишчезава, а отворио се простор за нове начине васпитања који ће се заснивати на хуманистичком приступу човеку тј. детету. Дошло је време за стваралачку породицу чији се односи темеље на љубави, разумевању, поштовању, блискости и уважавању различитости појединца тј. сваке индивидуе.

Породица која се развијала у контексту ауторитарности, развила је следеће моделе васпитања:

1. Физичко кажњавање, омаловажавање, казне су саставни део класичне принуде – као последицу оваког васпитања јављају се два облика понашања једно је повлачења тј. пасивност детета и агресивно понашање.

Повлачење детета је директна последица ауторитарности а код детета се јавља осећај беспомоћности, спектар различитих страхова, потиснуте емоције и непостојање осећаја сопствене вредности. Плашећи се казне дете несвесно потискује агресивно понашање, окренувши је ка себи. У првим годинама живота може се манифестовати кроз грицкање ноктију, сисању прста, не могућност реализовања физиолошких потреба за тоалетом а у каснијем периоду неуспех у школи и животу уопште. Дете је рођено са великим потенцијалом, који се осујећује сталним присуством негативних емоција.

Агресивно понашање детата може бити последица принуде која цела породица врши на дете. Дете се не предаје лако, јер има изузетно јак изворни нагон позитивне стваралачке борбености. Свакодневно изводи праве мале револуције, бранећи снажно своју хармонију. Временом се искриви нагон позитивне борбености и претвори у агресивно понашање. Агресивно понашање  детета расте и појачава агресивно понашање  родитеља. Убрзо ће овако дете себе доживети као негативца и брижно ће неговати ту улогу.

2. Васпитни модел „куповине играчака“ детету односно условљавања је данас присутан у многим породицама. Све што долази споља, све чиме се мења изворна природа човека, све чиме се човек „вежба“, зарад нечјих интереса, све је то ауторитарно. Родитељи који користе модел позитивног условљављања су супериорни у односу на оне који користе принуду. Њима се не може ништа приговорити. Брину о деци, гледју да им приуште све „најбоље“, не грде их, често говоре да се жртвују за њихово добро, не кажњавају их батинама и увредама. Чим се дете роди  родитељ почиње да примењује делове модела позитивног условљавања. На пример: ако поједе ово, добиће оно, ако ураду оно, поклониће му ово. Уместо да дете обавља активност из љубави, обавља  је из интереса. Дете, на пример, има снажну потребу да се бави глумом, али родитељ је наметнуо идеју да дете треба да заврши студије менаџмента, јер је то друштвено пожељан и исплатив посао. Дете пати, али не пружа отпор и испуњава жељу родитеља. У детету постоји страх од губљења свеукупних привилегија, које доноси позитивно условљављање, због чега никада неће ни покушати да се успротиви како би реализовало своје снове. Дете је у стању све да учини само да не буде одбачено од стране родитеља.
3. Презаштићеност – „хеликоптер-родитељство“. Често, родитељи су у улози „хиликоптера“ склони да презаштићују дете од рада, реда, самог живота и истине и то виде као облик свог личног жртвовања, љубави и нежности према детету. Родитељи штите дете у свим могућим ситуацијама, наручито је то изражено у ситуацијама у којима дете може потпуно самостално да ради и опслужује себе и друге. Дете постаје лењо и наравно зауставља се раст свесности, јер се свеесност искључиво развија кроз саморад и сваки рад које дете обавља са љубављу. Родитељи таквој деци стварају илузију да су надређени и зато није редак случај да презаштићена деца имају високо мишљење о себи и нереалне жеље, па када не могу да их реализују доживљавају страшну фрустрацију. Као последица тога, деца у односу на родитеље  постају безосећајни.
4. Вербализам. Вербализам је моћно средство „фине“ принуде. То није вербална принуда и треба правити разлику. Вербална принуда је када на некога вичемо, повређујемо речима, оговарамо и омаловажавамо. Вербализам се одвија кроз саветовање родитеља према деци. Они саветују да дете буде у љубави, да буде добро, вредно, поштено, пуно врлина, и све то се вербализује благим речима и добром намером. Немоћни родитељи користе вербализам за стварање чврстих ставова. Наравно да није сваки разговор с адететом вербализам. Оно што је кључ јесте са кога места у себи родитељ се обраћа детету. Уважавање мишљења детета, његових потреба, индедитета, карактера а и саме улоге детета,  престављају зрелог родитеља.
5. Негативан утицај имитаторског облика учења. Крајем двадесетог века велики утицај на рзвој детета и учење имају медији који подржавају усвајање готових вербалних знања од аутора који се не бави питањима  животних вредности. Усвајају се и подржавају, памте и имитирају: утврђени ставови, вербални захтеви, готови модели понашања, стилови, модели васпитања, негативни и позитивни узори, идоли, идеје, мода, музика, политика, стил живљења, емоционално стање других, а наручито родитеља. Опасност не лежи у технологији, напротив, већу у негативним виртуелним и аудитивним садржајима, која деца усвајају. У прве три године је пожењно да се изворне емоције развијају што више у реалним околностима, у супротном дете ће се утемељети у виртуелним емоцијама. До седме године живота, дететов ум је отворен, а то значи да прима неселективно и некритички све што му се понуди, Уколико га стално излажемо негативним виртуелним садржајима, природно је да ће такви садржаји отићи у подсвест, а подсвест ће, таква каква је креирати личност одрслог човека.

Данас је дете стављено на врх породичне пирамиде, а самим тим местом, одузето му је детињство. Помешале су се улоге, не зна се ко је дете а ко родитељ. Дете тражи своје детињство оно што му и следује али такође и снажне аутентичне и зреле родитеље. Нико нас није спремао за улогу родитеља, као ни за разне садржаје који су пред нама у животу, али то нам не смањује одговорност да не преиспитујемо наша уверења, знања и компетенције па и сопствене личности. Само са места личног развоја можемо бити, снажан и сигуран родитељ који ће одговорити на СТВАРНЕ ПОТРЕБЕ ДЕЦЕ,  а не на пројектоване потребе самих родитеља и друшта.

Основе успешног родитељства су следеће:

5. Хармонизоване емоције дететa. Нашим рођењем доносимо емоције: љутњу, радост, тугу, страх. Мало дете је чисто, на извору емоција је и лако успоставља емоционалну хармонију јeр се креће у оквиру ових емоција. Колико и како ће се кривљење изворних емоција догодити, зависи од броја ауторитарних васпитних модела. Када имамо  разлоге да у реалном свету будемо љути, радосни, брижни, тужни, уплашени, такав и треба да буде емоционално интелегентан човек. Човек чији се ум спустио у хармонизовано „срце“, зна да не треба кажњавати, награђивати а наручито не треба човека презаштићивати. У стваралачком васпитању све је изнутра. Унутрашњост се не вежба, задовољство, доброта и љубав долазе изнутра, а то најаче осећате ви и ваше дете.
6. Слобода. Слобода, у одсуству ауторитарности, никада не прераста у анархију, јер стваралчка доброта и љубав донесе дубоку свесност, уз коју, све и да хоћемо не можемо ништа чинити што је против изворног, против људи и природе. Слобода подразумева прихватање сваког човека онакакв какав јесте, без обзира што се разликује од другог. На овај свет нисмо дошли да бисмо натерали друге да следе истину коју ми сматрамо истином. Прихватање различитости, са свешћу да су креативност и кретање могући само у слободи постојања и никада истоветности. Ми одрасли, родитељи, смо први који одузимамо себи па онда и нашој деци прилику да искусе слободан развој без условљавања. Зато нас живот и дете, увек позива да се ослободимо сопствених ограничења, јер сви смо некада дошли без икаквих огринечења и предрасуда, што значи да је то наше изворна природа.
7. Дубоко разумевање и поверење. Дубоко поверење је у ствари, љубав. Родитељ прво треба да верује у себе и у живот, на тај начин то рефлектује и на само дете. Кaда дете осети да имате поверење у њега почиње да креира слободно проналазећи нове путеве и нова решења. Будите увек позитивна акција, никада негативна реакција. Дубоко разумевање подразумева прихватање свега онога какво јесте. Не постоје лења деца, безобразна, немирна већ само не хармонизовано унутрашње стање детета које се манифестује на такве начине.  Нико ништа не ради из свог личног хира већ из дубоке потребе да изрази оно што је у њему. Емаптија је важна компомента сваког човека а посебно родитеља. Прихватање несавршености како код детета прихаватмо и сопствену несавршеност, а имамо капацитета да разумеме и да се сасосећамо са дететом, и самим собом.
8. Саморад/самоваспитање. Изворни нагон за саморадом је један од јачих нагона у детету. Нагон који га прати и за који се тешко бори, све док му родитељ, из не знања, не угаси и тај вулкан. Када дете крене да дохвати играчку, не скачите. Дохватиће је, будите сигурни. Када дете узме кашику да се само храни, не отимајте му је из руке, само заштите ваше тепихе и остварите његову силну потребу за саморад. Уколико ваше дете пожели, равноправо са вама, да прави колаче полако га уводите, јер таква ситуација пружа вишеструку добит за развој детета. Од блискости коју развијате, оснаживања, подстицања самоучења, до развијања самосталности код детета. Фаза самоучења доводи до самоваспитања. Можда ће у почетку гурати смеће ка себи, али све је то процес саморада и самоваспитања, који када се појави код детета треба подржати.
9. Здрав партнерски однос родитеља. Данашње партнерство се заснива у већини случајева на компромисима. Да би се избегао сукоб и једна и друга страна се одриче себе, а истовремено нико није задовољан. Све што је потиснуто, осуђено је на експлозију. Остваривши своје потребе, испунили сте највеће очекивање очување хармоније, без кога нема позитивног раста. Испуњавајући само искрвљене жеље себи и другима, све више се удаљавате од властитх, изворних потреба. Ако се определите за истинско партнерство, заједно откријте који су делови вас самих угушени. Ако се истински волите, прихватићете једно другог такво какви јесте, нећете тражите кривицу у партнеру, већ ћете се бавити сами сбом и својим сенкама које можете да окријете само у присуству партнера. Партнер је ваше огледало, као и сви други људи који су део вашег окружења. Све што замерате партнеру је оно са чиме треба ви да се суочите. Љубав је веома важна али не и довољна уколико нема добре комуникације, воље и жеље да се заједно развијете као пар али и засебно као индивидуе. Добар и кавлитетан партнерски однос је значајан за срећно васпитање детета. Срећни и задовољни родитељи су увек знак једнакости са срећна и задовољна деца.

Родитељство је привелегија сваког појединца да се искуси у једној новој улози на нови начин. Пре свега треба да будемо захвални на тој прилици, а онда да будемо захвални што нам је поверен нечји живот да га испратимо на његовом путовању, као и да му омогућимо разновсност садржаја  и безусловну љубав као главни алате смисаоног и срећног живота.

Јасмина Косановић,

стручни сарадник педагог