10 сеп 2019
септембар 10, 2019

ПОГЛЕД ОЧИМА ДЕТЕТА

ПОГЛЕД ОЧИМА ДЕТЕТА

 

Први септембар доноси промене у ритму живота деце и породице. Полазак у јасле, у вртић, у школу ствара нове захтеве и потребу за прилагођавањем. Тај нови, убрзанији темпо сам по себи је извор стреса, а још када се на то надовежу и тешкоће у разумевању између деце и одраслих, напетост вртоглаво расте.

Одрасли често кажу: ,,Помозите ми . Ја не знам шта да радим са овим дететом! Дете, међутим, не уме да нам каже:,,Помозите ми. Ја не знам шта да радим са овим одраслим!А решење је управо ту! Поћи од тога да свако ради оно што уме, а оно што не уме – треба да научи. Улога одраслог је да помогне, и детету и себи, у разумевању, налажењу, учењу успешнијих модела понашања и  начина за успостављање бољег односа.

 

Кад год вам се учини да не знате шта да радите покушајте да ствари посматрате из позиције детета. Ставите се на његово место (погледајте очима детета) и пробајте да замислите како бисте се Ви понашали или осећали, шта би Вам пријало, или шта би Вас смирило? Да ли бисте Ви појели све из тањира, ако нисте гладни? Да ли бисте Ви стрпљиво ишли у куповину, ако сте уморни и поспани? Шта бисте желели да чујете од блиске особе пошто сте пали у блато у новој одећи?

 

Разговарајте са децом. Питајте их шта они мисле. Подстичите аутономију и самосталност

јер тиме будите  унутрашњу мотивацију детета. Свакако имајте у виду да се потребе и интересовања деце и одраслих разликују. Начин размишљања и схватање света се, такође, разликују. На пример мало дете има огромну потребу за кретањем, истраживањем, испробавањем, а одрасли у том тренутку могу желети  тишину и одмор. Потреба детета да  развија своју иницијативу је урођена и развојно корисна, а одрасли је могу доживети као пркос или тврдоглавост! Покушајте да сагледате ствари из угла детета и разумете његове потребе, како бисте својим понашањем помогли да оно расте и развија се. Помозите му да разуме себе, своје потребе и осећања, а онда да схвати и понашање и потребе других људи и како да направи прави избор из великог репертоара могућих образаца понашања.

Користите језик позитивне акције –реците шта детету како треба да поступи                 (нпр. „Играј се тихо сада, а ја ћу мало да се одморим.“). Именујте дететово одговарајуће, пожељно понашање. Најједноставније је да му дате до знања да сте приметили то, нпр: „Баш је пријатно што се тако тихо играш, док се ја одмарам. Пуно ти хвала!“ Топао осмех и благ додир су, такође, моћна средства за подстицање пожељног понашања. Деца брзо изгубе интерес да удовоље неком ко је стално незадовољан њима, ко их стално грди и опомиње. Усмерите своју пажњу, а тиме и пажњу самог детета  на његове врлине и вештине и на оно што је позитивно у понашању.

Будите доследни, упорни, стрпљиви! Ако не успевате увек, не обесхрабрујте се! Прихватите своју несавршеност и покушајте поново или потражите савет.

 

Емоционална интелигенција је способност да разумемо сопствена и туђа осећања, способност њиховог разликовања, као и коришћења оваквих информација при размишљању и планирању својих  активности. Емоционално интелигентна деца задовољнија су и успешнија, показују боље резултате у школи, имају већи степен самопоштовања и самопоуздања, лакше се одупиру притиску групе вршњака, лакше решавају конфликте, благонаклона су, отпорнија су на стрес. Развој емоционалне интелигенције у значајној  мери повезан је са одрастањем детета у средини у којој се оно осећа  сигурно. Сигурност код деце се јавља само ако родитељи и васпитачи  не пресуђују, не критикују, и не исмевају дете и његове особине, већ испољавају емоционалну подршку и поверење у поступке детета, пружајући подстицај и подршку његовом расту и развоју.

 

Деца под стресом могу реаговати веома бурно (плачем, агресивношћу,  нападима беса…), али и повлачењем или променама у понашању. Дешава се да одрасли, који у том тренутку жели да помогне детету да схвати или разреши напету ситуацију, поставља питања попут:   Шта ти је? , Зашто то радиш? Па зар се нисмо договорили…?Дете, које се бори са својим снажним осећањима и које, наравно, не уме да их изрази речима, у таквој ситуацији трпи још већи стрес.

Када је дете тужно или уплакано, уместо да кажемо: „Немој плакати. Није то ништа“, можемо рећи „Видим да си тужан/на. Разумем те …“ и  поставите питање, типа: „Шта би сада могли да урадимо…?“ Ако дете оклева или нема идеју, понудите предлог: „Да ли би ти сада помогло да се умијеш или попијеш мало воде?…

Деци можемо помоћи и тако што ћемо их научити једну једноставну игру прстима.То је игра у којој деца дају одговоре о интензитету својих осећања помоћу прстију једне руке (мали прст мало или нимало, а свих пет прстију – много или највише). У ситуацији када је дете узбуђено и не може речима да изрази своју емоцију, може помоћи предлог: „Покажи ми прстима  како се осећаш...“ Преусмеравање дететове пажње на прсте и омогућавање да покретима испољи своје осећање може помоћи у смањивању напетости. Оно што дете покаже прстима, одрасли именује: ,,То је баш много јако! Је л да?…Баш си много тужан-на сада…Да ли би топао загрљај могао да ти мало олакша? и сл.“

Дакле, уместо сузбијања дететовог излива емоција, помажемо детету да своју емоцију  препозна и именује, пружамо му емпатију и прихватање, а затим подстичемо да буде активно и развије саморегулацију.

 

Мало дете највећи део времена проводи у игри и она је од посебног значаја за његов развој. Кроз игру дете открива свет и  учи да га разуме, да делује на њега, да сарађује и ствара “заједнички свет” са другима. Кроз игру дете изражава, али истовремено и разрешава своје страхове, љутње, жеље и потребе. Различите активности и игре којих се дете игра у свакодневним ситуацијама могу бити веома корисне као средство за успостављање контроле над понашањем и смањење стреса. Задатак одраслих је да са дететом открије, препозна те игре и помогне му да их освоји и уврсти у репертоар свог понашања. Истражите, научите заједно са дететом како да се кроз игру опустите и осетите узајамну повезаност и сигурност.  Детету може помоћи да се игра игара  за опуштање кад је добро расположено,  да би упознало и увежбало модел понашања који може да искористи када  стварно буде  врло узбуђено или  напето. Тако оно унапред зна шта све може да ради када је нерасположено, напето или нервозно, како би се опустило, а да при том не изазове негативне реакције околине.

Ове игре могу бити и саме себи сврха – за постизање опуштене, пријатне атмосфере у породици или у вртићу. Врло су важне у ситуацијама када детету треба помоћи да на прихватљив начин  испољи своја снажна осећања, да се смири и опусти.

 

 

Кретање детету омогућава да успостави физичку и менталну равнотежу. Деца су сигурнија, задовољнија, сналажљивија, здравија, боље расположена, мање агресивна и мирнија, ако им  омогућимо да се крећу слободно, како и  колико желе. Подстицање физичке релаксације – кроз разне игре и активности је такође веома важно, јер  релаксација тела доприноси релаксацији ума.

Смех опушта мишиће лица, ствара позитивне представе у дечијем уму и смањује ниво кортизола (хормон стреса) у крви. Смешне речи, гестови, слике, приче, анегдоте,  стрипови, шале могу засмејати и одрасле и децу. Учите децу да причају и препричавају шаљиве приче или догађаје из живота, водећи рачуна да то не буде подругљиво и да је шала разумљива и примерена деци. Можете се играти пред огледалом и подстицати децу да се имитирају смех и смеју на различите начине: нпр. Хајде да се смејемо тихо, гласно, брзо полако, хајде да се смејемо као Деда Мраз, као пас, као медвед, као миш, као да нас неко голица пером итд …јер и сама гримаса смеха  позитивно утиче на поправљање расположења.

Јер од смеха нема бољег лека, откад је света и века!

Катарина Ђурић, психолог