06 феб 2019
фебруар 6, 2019

Волим и вољен сам, дакле учим!

Волим и вољен сам, дакле учим!

Једна од највећих и најважнијих потреба сваког родитеља је да види како њихова деца напредују и да уче од своје околине неопходне вештине које ће им значити кроз живот. Боравак у вртићу управо има једну такву важну улогу, а то је да као део природне средине детета на најбољи могући начин подржи и негује природне капацитете детета да се што потпуније и спремније укључи у токове заједнице у којој припада. Како можемо допринети једном тако важном периоду живота детета  из перспективе родитеља, али и професионалаца који раде са децом у предшколском образовању? За почетак је  важно да се упознамо ближе са “анатомијом“ или личном картом једног малишана који борави од периода јаслица до поласка у школу у вртићу.

 Све о мени:

Ко сам и где идем? Дошао сам на свет од два велика, али насмејана створења која се зову мама и тата и који ме увек гледају очима и лицем љубави, чак и када нешто урадим што није како се очекује, они стрпљиво покажу да знају више од мене и да схватају да ја морам да научим све те вештине. Тада се осећам сигурно да наставим да истражујем и учим од света који се простире испред мене.

Језик који говорим? Учим да говорим тако што моја породица, посебно мама и тата, као и моји васпитачи, показују да их занима оно што ја радим и што ми привлачи пажњу и онда се смејемо када тата изговара исте гласове као и ја или мама врти главом и тапше рукама када се одушевим са дечијом песмицом и почнем ја и да вртим главом и исто тапшем. Њихова насмејана лица када их погледам која ми поручују “Тако је! Браво!“ просто ме инспиришу да наставим да се играм и учим нове ствари јер то ми је највећа и најдража потреба, сигурно и више него игрице и слаткиши. Важно ми је и да кад не знам још увек да причам, мама и тата схвате да ја и даље желим да им свашта нешто важно поручим, некад ћу то учинити гестом некада изразом лица, а некада понашањем које је можда тренутно мој једини начин да укажем на важне ствари.

Шта волим да једем? Храна ми је јако важна и да буде здрава као и да једем уоброчено и да полако увежбавам да све самосталније могу да се храним. Видео сам на цртаћу да мој мали компјутер у мозгу боље ради и више расте када једем мање шећера, а више воћа и поврћа. Приметио сам да ми је поред хране  важно и да ме родитељи и васпитачи исто доста грле и давају пажњу и када нешто добро радим и науче ме да је бољи осећај када желим да радим ствари које су добре за мене и плус ме похвале и погледају топло, него када сам исто жељан пажње па морам неки несташлук да смислим или просто не знам како бих боље дошао до нечега што желим. Од смеха и прилика да се играм да вам кажем, мерио сам на висинометру, ја највише растем.

Мењам се и моје тело се мења: Волео сам јаслице, тамо су нас васпитачице училе, да колико год нас баке мазиле и тепале нам као бебама, ми можемо и умемо доста ствари сами да радимо, гледајући једни од других и испуњавајући наше планове скоро увек у слично време и на истом месту. И све те песмице и нова знања смо учили кроз игру. То смо наставили да радимо у вртићкој групи, али сам приметио да све више растем и да све више могу да урадим сам, али и да ми је некад потребна помоћ, а не да се ради уместо мене. Много волим да скачем и да трчим, чини ми се да бих могао само да се играм јурке по цео дан са другарима из групе. Посебно смо срећни када излазимо напоље у двориште. Мање се после сударамо, чупкамо и отимамо за играчке, а брже и чвршће заспемо. Посебно примећујем да што сам више напољу или у паркићу, где слободно трчим,љуљам се или пентрам по пењалицама, лакше и брже слажем слагалице или се на другарски начин договорим са другаром ко ће први, а ко после да се игра са играчком коју сви желимо.

Чуо сам од моје старије сестре која иде у школу да је наука друг и да је паметно да научимо неке ствари које тај друг покушава да открије у вези развоја дечијег мозга. Е сад што се тиче тог малог компјутера у глави,  он је баш један сложен апарат. Да би сте схватили зашто волим и да слажем слагалице, али и да плачем и бурно реагујем за ствари које уопште не захтевају такву реакцију треба да знате да је то из три разлога или три дела мог комјутера.Први део је најновији и он је са супер моћима меморије која ми помаже да решавам проблем ситуације , али и да се придржавам бонтона који ме уче родитељи и моји васпитачи. Други део је задужен за све моје осмехе, гађење на броколи или бес што нисам добио играчку са рекламе. Трећи део као неки чукунчукундека овим претходним деловима, али је подједнако важан. Због њега сам јако нервозан ако се нисам лепо наспавао или ме уплаши кад ме мама остави у вртићу и ја се увек упитам хоће ли се вратити по мене. Тада погледам, препун страха, моју васпитачицу и она ме насмејана загрли па се осетим сигурно и верујем јој да ће се моји родитељи ипак вратити, посебно тата, који се игра јурке самном до капије вртића када излазимо.

Како сте били довољно пажљиви и стекли увид у моју личну карту, морам да вам кажем да сам ја све то и много више.Рећи ћу вам и још једну важну тајну, а то је да  ми деца јако волимо несташлуке, али волимо и да нас воле и прихватају као незаменљиве иако све још нисмо научили и много тога треба научити. Зато и највише учимо и напредујемо када су поред нас и уз нас одрасли  који нас хране љубављу и негом попут сунца које обасјава цветиће у башти. Чак и кад нема ни назнаке да ће пупољак да се расцвета, стрпљење и вера у то да је свако од нас посебан цвет који цвета у своје време и у својој лепоти, чини да верујемо у лепши и бољи свет којег ћемо и ми једног дана попут одговорних и брижних баштована неговати као што су и нас док смо били мали.

 

Ивона Шујак дефектолог сарадник