Родитељски савез
У литератури родитељски савез представља начин на који родитељи или старатељи детета међусобно сарађују, као и начин на који усаглашавају своја уверења, улоге и поступке. У оквиру оваквог савеза могућа је сарадња и подршка, али исто тако и неразумевање.
Са доласком деце на свет супружници добијају нове улоге у породици, па због тога породични живот захтева неопходне реорганизације. Задаци супружника се усложњавају како би се реализовали нови задаци везани за бригу о детету, васпитавање и социјализацију. Са друге стране, супружници треба да воде рачуна да уз нове улоге, не изгубе из вида и значај њихове узајамне подршке и разумевања.
Током одрастања дете изграђује однос са сваким од одраслих који брину о њему и постепено ствара слику о себи на основу повратне информацију о томе како на њега и његово понашање гледају и реагују његови родитељи и какве му подстицаје упућују. Иако су односи мајке са дететом најважнији у раном развоју, улога оца је важна од самог почетка. Заправо, квалитет мајчине бриге о детету, од самог почетка зависи и од квалитета њеног односа са супругом.
Да би боље разумели како родитељски савез функционише у пракси, илустроваћемо кроз пример неког конкретног понашања које захтева међусобно усаглашавање родитеља. Једна од ситуација са којом се родитељи могу сусрести је да дете сиса прст. Размотрићемо због тога на који начин повратне информације које дете добија о свом понашању од родитеља могу да утичу на разумевање околности у којима расте.
Могуће је да, на пример, мајка има разумевање за ово дететово понашање увиђајући да сисање прста умирује дете, а да отац не одобрава овакво понашање и води рачуна о последицама које сисање прста може имати на развој дететове вилице. Дете може да схвати чињеницу да његови родитељи имају различита гледања на његово понашање. Као ефекат оваквих родитељских уверења која нису усклађена, можемо претпоставити да ће дете у ситуацијама када је само мајка присутна сисати прст, а да ће у присуству оца избегавати да то ради. Међутим, ситуација се усложњава када су оба родитеља присутна. Уколико дете сиса прст у присуству оба родитеља, различити исходи су могући.
Једна је могућност да родитељи желе да избегну међусобно неслагање и у складу са тим не говоре ништа. Уколико је то случај, дете слободно може да настави да сиса прст када су оба родитеља присутна и последично учи да уколико жели да нешто добије од оца – треба то да тражи када је и мајка присутна, јер му отац тада неће рећи не.
Друга могућност је да отац може да сматра да је мајка одговорна за дететово понашање. У том случају његови закључци могу да иду у правцу окривљивања мајке да је некомпетнетна или неодговорна јер дозвољава детету да сиса палац упркос његовим очекивањима да се такво понашање искорени. Отац може да дететово понашање доживи и лично као непоштовње супруге према њему и његовим уверењима шта је важно у васпитавању. Уколико отац укорава мајку за дететово понашање, дете учи да уколико нешто жели да добије од мајке да је боље да то тражи када је отац није у близини.
Уколико овакво дететово понашање пред родитељима изазове свађу између њих, дете учи да својим понашањем може да узрокује конфликт међу родитељима, и као последица тога може се осећати криво или моћно. Такође, може да научи да када се родитељи свађају, оно само није више у центру пажње родитеља јер се фокус са његовог понашања премешта на њихов међусобни конфликт.
Постоји и могућност да ће отац замерити детету за сисање прста, али да ће га мајка бранити. Дете у таквој ситуацији може да учи да је мајка заступник његових интереса и извор подршке и постаје јој изузетно лојално.
Ово су неки од могућих начина реаговања на дететово понашање. Пример са сисањем прста само је један од могућих догађаја током одрастања детета. Сваки од родитеља има своје неписане норме васпитавања и очекивања од детета и неминовно је да се у неким ситуацијама њихова уверења о дечијем развоју и начину одгајања могу разилазити. Задатак је старатеља да науче како са својим разликама у уверењима о васпитавању да изађу на крај и да нађу начин на који ће сарађивати и решавати ситуације попут наведене.
Још од почетка формирања породичне психологије, многобројни истраживачи који су се бавили овом облашћу указују да су брачни и партнерски конфликти тесно повезани са родитељством и проблемима прилагођавања деце. Стручњаци сматрају да су неадекватни брачни односи предиктори дечијих проблема, односно да ће супружници своје личне несугласице пренети на поље васпитавања што за развој детета може бити штетно. Истраживања која су спроведена у оквиру ове области, такође указују на висок ниво значајности који родитељски и уопштено породични односи имају у стварању здравог емоционалног, социјалног и физичког функционисања детета.
Када је у питању родитељска сарадња у литератури се најчешће издвајају четири фактора. То су договори око питања везаних за одгајање деце, подела послова у кући и око деце, подршка улози другог родитеља и заједничко руковођење породичним односима. Степен повезаности међу предходно наведеним компонентама у свакој породици је различит. На пример, неки родитељи који се не слажу око питања везаних за одгајање деце могу да понуде једно другом родитељску подршку и да ефикасно деле одговорност. Са друге стране, неки родитељи који се слажу око васпитних поступака, могу да испоље веома штетне обрасце понашања у другим сферама родитељства.
Добар родитељски савез важан је и за саме родитеље. Он умањује породични стрес и због тога што је важан, истраживачи су настојали да открију шта то утиче да се партнери добро слажу око питања родитељства. Резултати указују да је сличност партнера по питању црта личности, демографских одредница и усаглашеност уверења о томе како треба подизати децу повећава вероватноћу да ће родитељи успети да направе добар савез. Када су у питању деца са сметњама у развоју, задовољство уложеним напорима супружника показује се као важан фактор за јак родитељски савез.
Нека истраживања указују на повезаност неслагања родитеља око васпитних поступака са проблемима у понашању код деце у предшколском периоду, као и у периоду адолесценције. Исти ефекат неслагање родитеља има и на морално расуђивање код дечака, њихову дружељубивост и емоционалну стабилност. Код девојчица неслагање око васпитних поступака је повезано са самопоштовањем, осећањем одговорности, социјалним вештинама, способношћу да се суоче са проблемима и да се слободно изражавају.
Нека истраживања која су спроведена и код нас указују на повезаност релација између родитељског савеза и компоненти психофизичког здравља детета предшколског и основношколског узраста. Добар родитељски савез је у већој мери повезан са психосоцијалним аспектима здравља детета, али и са физичким здрављем.
Сличност у начелима васпитавања у породицама из којих родитељи потичу може да буде од велике помоћи у заједничком разумевању по питањима родитељства, са обзиром да су родитељи и сами били деца, важна су искуства која су они понели из детињства. Али и када су почетни фактори за успех присутни, потребно је усаглашавати различитости које се код родитеља неизоставно јављају. Разлике могу потицати из другачијих васпитних стилова породица порекла, образовања али и настале потребом да се прилагоде условима живљења који су различити од оних у којима су они сами одрастали. Координација и узајамно прилагођавање родитеља неопходни су за одржавање и јачање родитељског савеза. Као њихов производ, настаје родитељски приступ сваке породице створен заједничком креацијом и доприносима и јединствен је за сваку породицу.
Дејан Виденовић психолог – стручни сарадник