Васпитна улога породице од највећег је значаја за правилан развој детета.. Родитељии морају бити сарадници и учесници у раду вртића како би васпитање деце било што квалитетније.. Неопходна је континуирана сарадња родитеља и васпитача, тако да вртић може помоћи у јачању васпитних компетенција родитеља. Активности у вртићу у којима се укључују родитељи, су веома важне за децу и њихов развој, али потребно њихово континуирано спровођење и код куће и усклађеност породице и втића.
Свеукупне друштвене околности на једној и важна улога родитеља у подизању деце на другој страни, довеле су до слабијег сналажења у остваривању родитељске улоге. Сарадња предшколске установе са породицом је за децу извор сигурности и континуитет искуства.О партнерству са породицом можемо да говоримо уколико се њихове улоге у односу на дете преклапају, а успешна сарадња са породицом се заснива на питањима поверења и одговорности, и могуће је остваривати на разне начине.
Потребно је градити став о неопходности подршке одраслог спремних да уз стрпљење уложе велику енергију у осмишљавање окружења у ком се види смисао чекања, обуздавања, и изграђивања воље деце .
Одрасли стрпљиво прати дете на том путу: да га научи да не одговара одмах насиљем или одрицањем, већ да се преиспитује, да предвиђа, да размишља, да каналише своје нагоне, да изграђује вољу. Тежак корак у правцу мењања праксе је напуштање традиционалних образаца базираних на слици о детету као бићу које је потребно заштитити, водити, контролисати и систематски подучавати и васпитано-образовног приступа који има тежиште на надзору односно претераној контроли, који васпитава послушност и прилагодљивост.
Односи засновани на уважавању и квалитетним односима с децом, води развоју њихове аутономије, развој активних, одговорних и иницијативних особа које се у сложеном свету у којем живе могу снаћи и који га могу чинити бољим. Тако васпитање постаје простор могуће размене, основе постизања обостраног и заједничког разумевања. У тој размени „обе стране“сматрају се експертима учења, а разумевања и тумачења детета се сматрају једнако вредним као и разумевања одраслог. Кроз партиципацију деца јачају осећање властите добробити и самопоштовања; уче о узајамној зависности са другима, о дељењу. Сарадња заправо значи заједничко обављање неког посла или остваривање заједничког циља.
Важно је пратити дечије потребе и интересовања, и да се на њих адекватно и благовремено одреагује. Настојање да се не прате дечије потребе и интересовања, наметање сопствених виђења шта то дете жели и како се осећа , не отвара канал комуникације и блискости између деце и одраслих , који се у овом узрасту гради . Не треба видети своје потребе, жеље интересовања и могућности у деци , већ огледало усмерити на дете и могућности које оно има као потенцијале које заједно развијамо , а које развијамо и код себе.
Савремена истраживања неуронауке указују на комплексне динамичке интеракције између игре и развоја мозга и комплементарност у њиховом развоју. Истраживања показују да игра и уметност стимулишу развој мозга кроз јачање постојећих и стварање нових неуронских веза (Берген, 2013).Значај раног развоја такође је у фокусу данашње теорије и праксе , а посебно истичемо важност двосмерне комуникације између родитеља и деце која се заснива на активном слушању и изражавању осећања – родитељ треба да узима у обзир разлоге, зашто се одређена понашања дешавају код деце.
Потребно је што више разговарати са децом, Кроз односе, контекст , ми се у дијалогу учимо како да слушамо, уважавамо друге, да преговарамо, изграђујемо сврху и смисао, како да делимо сазнања са другима и правимо одређене изборе, при чему сваки учесник у том процесу доприноси својим актуелним искуствима. Значајно је активно слушање деце, описивње активности, допуштање сопственог ритма развоја , посматрање деце у игри – шта га интересује, охрабривати га на постепено укључивање у мање па веће групе.
Потребно је радити на развоју социјалне компетенције – слагању са другима, која укључује способност иницијативе и одржавања односа са другима. Дете мора научити како да се приближи другој деци , како да преговара о стварима који га интересују, како да сачека свој ред . Социјални развој је ојачан када деца имају сигурне односе са одраслима, могућности да вежбају поступке са другом децом, прилике да се играју са другима. Нека деца лако развијају успешне социјалне вештине, а нека теже – имају ниско самопоштовање и треба им помоћи да буду прихваћена.
Само у ситуацијама када их дисциплинују родитељи врше притисак на децу да каналишу своје понашање и да узимају у обзир потребе и захтеве других. Ако родитељ то уради на прави начин дете развија доживљај контроле сопственог понашања кроз личну активну обраду информација о последицама сопственог понашања по друге , што доприноси развоју унутрашњег мотива да се размишља о другима, који је базиран на емпатији. Већина родитељског понашања дисциплиновања има у себи капацитете ускраћивања љубави и наступања са позиција моћи , помоћу којих се врши притисак на дете да буде послушно у односу на родитеље.
Дисциплиновање значи вођење и усмеравање деце према прихватљивом понашању-помоћ детету да стекне унутрашњу контролу и схвате последице својих поступака. Дисциплиновање је насупрот кажњавању, где ојачавамо личност, а осуђујемо лоше понашање и налзимо други, бољи начин. Пријемчивост детета за утицаје средине у предшколском периоду је већа него на осталим узрастима. Ставови које дете тада изгради према другима, одлучиће хоће ли изградити поверење у свет око себе и развити самопоштовање. Од тога да ли верујете детету (његовим потребама, емоцијама) на који начин га слушате, да ли прихватате дете онакво какво јесте, а не какво би волели да буде, да ли верујете у његове способности, зависиће дететова слика коју гради о себи и о свету.
Да би успешно остваривао своје улоге и задатке, одрасли треба да поседује емоционалну и социјалну осетљивост и способност емпатијског реаговања у ситуацијама опажања дечијег понашања, тј.да буде способан да препознаје и спреман дa одговара на потребе које изражавају деца. Слика о себи се развија дуго у раном детињству на основу повратних информација од других, својих интерпретација понашања других према нама .У изградњи самопоуздања детета родитељи не треба да потцењују његове способности, да би га поштедели или заштитили. Треба да му дозволе да оно што више ствари уради по своме, док ће они бити по страни и помоћи уколико је потребно. Да би се изградило самопуздање детета, оно мора да осећа да да желе «да га чују», да им је стало и да брину за њега, али да је у исто време независно, слободно и сигурно. Главни облици невербалне комуникације код одраслих – фацијална експресија (зрази на лицу, поглед, контакт очима, гестови и покрети тела , држање тела ,телесни контакт, висина гласа , говор) деци шаљу поруке. Ако су они у нескладу са поруком коју шаљемо, дете је збуњено .
На тај начин развијамо моралну интернализацију – особа осећа унутрашњу обавезу да се понаша морално без обзира на награду или казне – они више нису мотивишући фактор. Код кажњавања су кратки ефекти, понашање је добро када дете неко посматра , тада код деце јачају негативна осећања о себи самом , дете не развија самодисциплину. Наређивања и критиковања, етикетирање, наметење своје воље и мишљења, уопштени захтеви, придиковање, неслушање деце – дају за последицу обесхрабреност, тугу, бес, страх и забринутост.
Омогућимо деци да користе вештине решавања проблема, јасно и доследно усмеравање дечијег понашања, омогућимо простор да деца физички ослободе своју енергију, примена неструктуираних материјала , где су испреплетени истраживачки процеси, при чему је експериментисање засновано на радозналости, откривању и сталном преиспитивању. Потребно је деци понудити изборе и прилике да доносе одлуке , знајући њихове логичне последице . Оваква врста усмеравања поставља границе и нуди избор. Ниједан поступак није одговарајући за сву децу или све ситуације , потребно је познавање детета и проблема , зато је добро предвидети и планирати унапред да се предупреде изазови .
Живимо у свету који се брзо мења и у којем су промене често непредвидиве. Суочавање са изазовима захтева да им приступимо креативно и маштовито. То претпоставља да будемо огледала једни другима – отворени према неочекиваном, да смо свесни система вредности који је у основи нашег делања, прихватамо да „слушамо“ и уважавамо друге и радимо заједно, критички се односимо према себи и свету око себе, Оно што осликава партнерство на делу, јесте управо заједничко учешће деце, васпитача, родитеља и осталих актера из окружења. Сви учесници су активно укључени у размену идеја, дискусију и вишесмерну комуникацију. Шаље се порука да дечји вртић може бити заједница партнерства , где је сваки појединац важан и компетентан сада и овде.
Педагог Татјана Стојков