Изазов промене –  компетенције или компетентност

 

На путу ка новим Основама програма предшколског васпитања и образовања, ка промени која нас очекује, важно је да препознамо наше вредности, да градимо добре односе, да развијамо рефлексивну праксу, али и да освестимо које компетенције поседујемо, које смо развили, а које треба да унапредимо. Промишљајући о томе да нам нове Основе програма не буду баук и да цео овај процес промене не доживимо стресно, на нама је да се упознамо са правилником о Стандардима компетенција за професију васпитача и његовог професионалног развоја, који је објављен у августу месецу 2018. године у ,,Службеном гласнику Републике Србије – Просветном гласнику“.

Стандарди компетенција се заснивају на приципима предшколског васпитања и образовања који су дати у Закону о предшколском васпитању и образовању, а компетентност васпитача се препознаје као једна од кључних димензија квалитета образовања.

Компетентност васпитача је у овом правилнику одређена кроз три подручја:

  1. непосредан рад са децом – јако је битно да знамо и не заборавимо да је дете компетентно и богато потенцијалима, да се сагледава као компетентан учесник у сопственом учењу и живљењу, у развоју. Дете је рођењем биолошки предодређено за социјално повезивање, оно од рођења почиње да развија вештине и компетенције партиципације, а од блискости, осетљивости, прилагодљивости и уважавања на које наилази код одраслих у окружењу и вршњака, повећава се и подржава развој ових компетенција.
  2. развијање сарадње и заједнице учења – када су уважавање и међусобно разумевање поставњени као темељи односа и добре сарадње, онда је лако радити и иницирати промене. Кроз уважавање, препознавање и награђивање код нас расте ниво аспирације, односно унапређују се наше компетенције и ми постајемо заједница која учи.
  3. развијање професионалне праксе – пракса васпитача је етичка пракса, вођена вредностима и заснована на критичком, рефлексивном преиспитивању знања и на  преузимању одговорности. Развија се кроз узајамне односе зависности и уважавања, ко-конструкције и грађења заједничког значења међу учесницима, а управо компетенције се развијају у професионалној пракси.

Када даље анализирамо Стандарде компетенција видимо да је свако подручје компетентности у овом правилнику  конкретизовано кроз више компетенција које су дате у димензијама знања, умења и вредности, а сваку компетенцију треба сагледати целовито, кроз знања, умења и вредности и повезану са другим компетенцијама.

И онда долазимо до тога да је јако важно уочити разлику између компетенција и компетентности. Компетенције поседује свако од нас, то су наши лични ресурси. Врло често компетенције се поистовећују и са квалификацијама, односно звањем које смо стекли након завршетка одређеног степена образовања. То јесте битно и услов је бављења овим послом, али нужно не одређује копметентност.

Копметентност васпитача заснива се на креативној примени и преиспитивању стручних знања, умења и вредности у променљивом друштвеном и васпитном контексту.

Компетенције постоје у реалном контексту, развијају се у професионалној пракси, пракси која је етичка, која је заснована на вредностима, на рефлексији и преузимању одговорности. Базирају се на ресурсима, а компетентни људи проналазе и користе ресурсе у контексту акције знајући да компетенције подразумевају и знање у вези акције која се предузима. Компетентност ставља компетенције у акцију, а основа су јој истраживање, аутентичност и критичка рефлексија. Компетенција је заправо пројекат, процес који је у току, а не циљ који се постиже једном заувек. А компетентност није збир појединачних знања, вештина и уверења, већ практична мудрост или практична теорија која се развија кроз рефлексију, сагледавањем праксе из различитих перспектива и сагледавањем и разумевањем ситуација на нови начин, као основ за развијање нових и другачијих пракси.

И зато је важно да размишљамо о процесу промене и да га разумемо.

 

Катарина Меселџија, васпитач