Дечије емоције –

Позив на прихватање

У свету одраслих, нико није, нити жели да буде, непрестано срећан. Зато би за нашу децу такав циљ био погрешан. Оно што заиста желимо су деца која могу да се снађу са многим осећањима која живот доноси. Радост јесте циљ, али то се најбоље постиже тако што ћемо спремно искусити сва осећања која нам живот доноси.

У нашој култури је све до недавно недостајало ваљано разумевање емоција. Тек смо одмакли из раздобља „велики дечаци не плачу“ и „није отмено да се девојчице љуте“. Срећом, „чињенице о осећањима“ сада су нам на располагању, да помогну и нама и нашој деци да нађемо унутрашњи мир и виталност који чине емоционално здравље.

Осећања су разграничени системи телесних сензација, која искусимо у одређеним ситуацијама. По снази варирају од префињених до невероватно јаких. Стално су са нама, теку и претапају се док разрешавамо догађаје у нашим животима и напредујемо даље. Увек осећамо нешто – осећања су симптом живота.

Постоје четири основна осећања – бес, страх, туга и радост. Све остале  нијансе осећања су мешавина ова четири. Постоје хиљаде различитих комбинација – као нпр. љубомора  је мешавина страха и беса или носталгија као мешавина радости и туге.

Док су деца новорођенчад, њихова осећања тек почињу да се уобличавају. Бебе немају инхибиције, оне изражавају осећања природно и лако, и зато негативна осећања брзо пролазе. Но, дете током одрастања мора да научи како да приказује осећања на друштвено прихватљив начин, и да нађе конструктивне вентиле за огромну енергију коју осећања стварају. Дете зависи од нас, родитеља, да га то научимо; срећом то није јако тешко.

Разумевање осећања, зашто их имамо, како се најбоље изразити, шта треба избегавати – представља кључ за срећнији живот са децом.

Иако понекад просто пожелите да немате осећања, поготову негативна (која изазивају толико бола), свако од њих игра велику улогу.

Бес је оно што нас тера да се бранимо. Без њега сви бисмо били робови, отирачи за ципеле, мишеви. Бес је наш нагон за слободом и самоочувањем.

Први импулс детета које осећа бес јесте да удари. Ово има природну сврху, али мора се донекле изменити ако треба да се слаже са светом.

Кад год интервенишемо код деце, циљ нам је да им помогнемо да науче шта се може и шта ће им користити као одраслима. Све се своди на равнотежу. Особа која трпи неку неправду мора умети да то јасно и гласно каже. Бес и насиље нису исто. Насиље је погрешно каналисан бес.

Страх је такође од велике важности. Он нас спречава да превише ризикујемо. Страх нас успорава, тера нас да станемо, да размислимо и избегнемо опсаност – чак и када наша свест још није схватила у чему је опасност.

Страх нам је свима потребан. Веома је важно да деца науче да се укоче у месту, да не одјуре право у опасност. Такође желимо да науче да потрче или одскоче како их не би повредио ауто или бицикл који хита ка њима.

Све у свему, деци је мало страха потребно у животу како би се штитили. Не треба их преоптерећивати страховима одраслих, о њима треба ми да се старамо. Децу треба научити како да размишљају у опасним ситуацијама, а један од  добрих начина је да заједно планирамо „шта би урадили ако би…“у одговор на њихова питања, или на опасности за које желите да их припремите.

Туга је осећање које нам помаже да жалимо – буквално нам спира узнемиреност због губитка некога или нечега што нам је било важно. Промене у организму повезане са тугом помажу нашем мозгу да се ослободи бола и да настави са нормалним  животом.  Само помоћу осећања туге можемо се ослободити и створити нови додир са људима и животом.

Плакање је понекад неопходно и природно колико и дисање. Уздржавање од плакања не само да вас не чини снажним, него вас замрзава… Ако умете да плачете и ослободите се туге, знате да можете са свиме да изађете на крај.

Туга иде својим током, све док обезбеђујемо довољно подршке (прихватити дечије емоције такве какве су, са њиховим разлозима) и разумевања особи која тугује. Потребно је само да будемо присутни и да се смиримо док седимо или стојимо са дететом које плаче. Дете ће некада пожелети да га чврсто грлимо, а други пут ће више волети да се одвоји.

Радост, четврто осећање, је оно што осетимо када су све потребе (слобода, безбедност и додир) испуњене.

Са узрастом долази до стабилнијег повезивања емоција са другим психичким процесима: когнитивним и конативним и на тај начин настају и сложене емоције. Њихов развој је повезан са процесом социјализације и интернализацијом стандарда вредновања. Оне се често, као саставне компоненте, могу везивати за интересовања, ставове, вредности или поједине црте личности.

Пошто је Емоционални живот од непроцењивог значаја за душевно здравље, разумљива је и потреба да се још од малена негују пожељне емоционалне реакције. Међутим, у васпитању емоција, као и у васпитању уопште, нема никаквих општеважећих правила, јер се сва деца развијају на свој начин, чак и онда кад расту под сличним условима. То значи да се у васпитању мора прићи сваком детету понаособ. Па ипак, постоје услови које родитељи, школа и друштво треба да обезбеде како би се дете ипак развило у здраву емоционалну личност. Детету је потребно обезбедити сигурност у нормалним породичним, школским и друштвеним условима. Поред љубави која га окружује, ваља имати разумевања и за његову потребу постепеног осамостаљивања.

„Има безброј асиметричности и мана на мом телу. Нисам углађен, јер ми живот није био такав. Нисам у савршеној равнотежи, јер то нису ни моја осећања.  Нисам симетричан, јер то нису ни моји поступци. Снага мојих мишића није равномерно распоређена по целом телу, јер ни моја интересовања у току живота нису била равномерна…“ (Телесни ум)

„Основне емоције“  нацртала деца предшколске групе вртића „Бајка“ код васпитачица Сандре и Соње

Текст је извод из материјала: Тајна срећне деце аутора Стива Бидалфа, Развојна психологија , Телесни ум аутора Кена Дичволда  

Саставила Ана Кешчец, педагог приправник

Ментор Тијана Боговац, стручни сарадник, педагог Пу Чукарица