ДОЖИВЉАЈ СИГУРНОСТИ КОД ДЕТЕТА

Од најранијих дана живота новорођене бебе имају капацитет да покрећу и одржавају интеракцију са одраслима који о њима брину. Прво средство које је беби на располагању да саопшти своју потребу за негом је плач, чијим умиривањем сигнализира да је потреба задовољена. Убрзо се репертоар комуникације проширује и размена између бебе и родитеља се обогаћује новим сигналима. Већина деце расте уз родитеља који ће пружати адекватну бригу, усмерену на потребе детета. Вештина родитеља да свом детету буде доступан, примети сигнал, прида му адекватно значење и правилно на њега реагује назива се сензитивност. Сензитивност родитеља је видљива и у прихватању детета и његових индивидуалних особина, спремности да се види свет из перспективе детета и вештини да се прати динамика и вођење детета у заједничким активностима.

Када у активностима истраживања нових ситуација и односа дете испољи знаке нелагоде, стреса, страха и затражи подршку одраслог, сензитиван одрасли препознаће то и пружиће детету контакт, утеху или појашњење, те ће оно моћи да настави са активностима.  Прекиди у истраживањима због тога су кратки, то јест развој тече несметано јер дете не мора већи део своје енергије да користи за подношење непријатних осећања и мисли. Понављана искуства доступне и адекватне бриге пружају утисак детету да је вредно пажње, компетентно да истражује, а да су одрасли заинтересовани за њега и да ће му у том процесу пружати бригу. На тај начин, нове вештине и улоге детету све више делују као савладиве и достижне, а свет као неугрожавајуће окружење. Однос из ког долази добра брига у ситуацијама потребе за дете постаје сигурна база из које се оно слободно упушта у истраживање и у коју се по потреби враћа по утеху, појашњење, умирење. Сигурну базу креира родитељ, мотивишући и храбрећи дете да улази у нове ситуације које ће подстаћи његов развој, учење и осамостаљивање, а нудећи уточиште када опази сигнал који значи потребу за подршком.

У односима који обезбеђују сигурност и припадање, попут односа родитељ – дете, осећања, мишљење и понашање имају тенденцију да се организују у обрасце везаности.. За однос у ком дете одраслог који о њему брине препознаје као доступан извор утехе и подршке, у ком је дете сигурно да ће одрасли бити ту у случају непријатних или застрашујућих околности и има представу одраслог као особе на коју се сме ослонити кажемо да га одликује сигурна афективна везаност.

Нека деца расту са другачијим искуствима. Када у њиховом истраживању ситуација постане непријатна, непозната или из другог разлога стресна и они се сигналима обрате својим родитељима за подршку, она може да изостане или да буде неадекватно пружена.

Поновљеним искуствима бриге која је недоследна и варира по доступности, развиће се несигурни амбивалентни образац афективне везаности. Вођено искуством непредвидиве бриге, дете се у интеракцији понаша зависно, лепљиво, пренаглашено узнемирено и неспремно да се одвоји од старатеља. Често може изгледати као да се лако фрустрира, тешко регулише емоције, немоћно је, љуто, хиперактивно или „тражи пажњу“. Таква стратегија константног сигнализирања потребе повећава шансе да се брига понекад ипак појави. Међутим, због неопходности да се ангажује и у другим активностима, на сталну узнемиреност детета одрасли неће моћи стално и да реагује, а због ниске сензитивности одрасли неће уочити када су сигнали узнемирености посебно важни да се на њих узврати бригом, што ће учинити да опстаје доживљај детета да брига одраслог није нешто што је предвидиво и на шта може да се рачуна.

Искуство понављаног одбацивања, хладноће, а некада и претеране усмерености на постигнуће  детета као на приоритет у развоју, утицаће на обликовање несигурног избегавајућег обрасца афективне везаности. Дете избегавајућег обрасца своју узнемиреност и нелагоду регулише привидом независности и избегавањем интеракције генерално. Пошто у искуству има одраслог који је на дистанци и није доступан, дете ће развити понашања која личе на самосталност, настојећи да ода утисак да му брига није ни потребна, да све може само и да је све како треба, да је независно. Ова деца често су наглашено фокусирана на задатке и слабо развијају социјалне компетенције, а околина има утисак да емоције слабо показују и да су изразито неповерљиви. Мањак сигнала којима се тражи подршка учиниће да околина заиста ређе и препозна ово дете као да је у потреби за контактом, што ће даље допринети утемељивању доживљаја детета да брига није нешто што му следује.

О понекој деци брину старатељи који, осим што су ниско сензитивни или им нису довољно доступни, могу бити извор страха за дете, а и сами преплављени страхом или трауматизовани. У односу са њима може да доминира потреба за надмоћи над дететом, исказана грубостима и физичким казнама, излагање насиљу које се догађа између других чланова породице, чудна и непредвидива понашања вођена психичким проблемима, екстремним стресом, болестима зависности. Овакве ситуације дете стављају пред непрестани и врло мучан парадокс: онај који треба да пружи сигурну базу истовремено је највећа претња мом осећају сигурности. Понављано искуство које тако изгледа развија дезорганизовани образац афективне везаности. Преплављујућу узнемиреност дете ће савладавати стратегијама које могу личити на било које од претходно описаних стратегија несигурних образаца, а одликоваће их додатно и изражена потреба за контролом ситуације и других особа, ригидна или бизарна понашања, збуњеност у односу са новим потенцијалним старатељима. Дете дезорганизованог обрасца везаности своју панику и немир може показати и кроз наглашену преосетљивост на емотивне садржаје или провокативна понашања која забрињавају и узнемирују околину.

Сва деца ће на основу понављаних искустава у раном детињству креирати унутрашњи радни модел функционисања блиских односа. У том моделу биће и уверења детета о томе да ли је оно вредно и важно биће само по себи, као и уверења о томе да ли су други људи потенцијални извор бриге и подршке. Вођено моделом који је изградило на основу првих блиских односа, дете ће ступати у нове, са васпитачем, наставницима и вршњацима, користећи исте стратегије да би се у тим односима снашло. Дете које је изградило сигурну афективну везаност са родитељем, у однос са васпитачем, наставницима и вршњацима ступиће далеко лакше, користећи по потреби своје сигнале и препознајући туђе, регулишући све боље и боље своја осећања и максимално користећи могућности за истраживање које ће се отварати. Деци која су развила несигурне обрасце афективне везаности угрожена је могућност за истраживањем, а тиме и правилним развојем и учењем, јер велике количине своје енергије троше да се снађу у превладавању непријатних емоција. Њихов унутрашњи радни модел води их казујући им да је свет застрашујуће место, да подршка не долази када је потребна и да ће их други људи лако занемарити, повредити или пропустити да им помогну. Такође, њихов модел садржи слику себе као бића које није вредно подршке и бриге. Због тога, несигурно везана деца, већ од врло раног периода, немају једнаке шансе. Отприлике једна трећина деце из опште популације развија неки од несигурних образаца афективне везаности у првим блиским односима.

Стручна сарадница ПУ Чукарица, психолог, Невена Стрижак.