Igra je prirodna antistres tehnika 2017
ИГРА ЈЕ ПРИРОДНА АНТИСТРЕС ТЕХНИКА
Вртић је дечје царство посвећено игри. Сваки тренутак времена и комадић простора су прилагођени деци и њиховим потребама. У вртићу су деца сигурна и заштићена.У вртићу се игра, пева, плеше, дружи, учи, расте…. . Али у вртићу се и плаче због одвајања од породице, у вртићу се догоде повреде или високе температуре, у вртићу дође до сукоба између деце или конфликата међу одраслима… А то изазива стрес и код деце и код одраслих. Поред тога, у свакодневном животу , и деца и одрасли, су изложени мноштву стресогених фактора.[1] Да бисмо стрес превазишли потребно је да познајемо и узроке и начине за превазилажење и опуштање.
Наш циљ је да креирамо услове у којима сваки вртић може да постане оаза за опуштање . Вртић може бити место на коме се размењују добре идеје и покрећу нове заједничке иницијативе деце, васпитача и родитеља које доприносе да се свако дете и сваки одрасли у вртићу осећа прихваћено, сигурно и опуштено. Вртић може бити непресушни извор из кога се добре антистрес идеје преливају и шире.
Детету су потребни : 1. физичка сигурност – физичка безбедност и адекватно старање о физилошким потребама (исхрана, сан, хигијена…); 2. емотивна сигурност – позитивни емотивни односи детета и блиских особа; присутно поверење у друге; 3. социјални односи – да буде прихваћено, поштовано и равноправно у социјалној средини; 4. поверење у себе – могућност да искаже своје способности, вештине и самосталност и да стекне поверење у себе; 5. јасне границе (очекивања)– да зна шта се од њега очекује и зашто, као и шта оно може да очекује од других (предвидивост социјалне средине).
Одрасли се труде да разумеју и изађу у сусрет потребама детета, јер незадовољене потребе су извор фрустрације и наравно, стреса. Међутим, истовремено, и дете мора своје потребе и активности да усклади са захтевима околне средине. Дете мора да прихвати одређена ограничења и да се прилагоди социјалним нормама. Оно обликује своје понашање на основу модела који су му доступни, и врло је важно да има добре моделе за идентификацију, зато морамо да мислимо о себи и својим посупцима.
Неопходно је да блиски одрасли (васпитачи и родитељи), буду модели лепог понашања и културног опхођења, насупрот свакодневном истицању агресивних и деструктивних садржаја, првенствено путем медија, али и у директној комуникацији. Управо неадекватна комуникација у свакодневном животу је чест покретач читавог низа неадекватних понашања, детета и одраслог, и може бити непресушни извор стреса.
Дете стрес најлакше превазилази кроз игру, јер игра је природна антистрес техника! Кроз игру дете учи, расте, јача и само себи помаже игром. Играјући се развија интелектуалне операције, истражује, греши и исправља грешке, превазилази егоцентризам, испољава емоције, савладава страхове, схвата смисао и значење поступака, јача самопоуздање… Важан задатак за одрасле је да посматрају дете и да прате дечју игру и тиме омогуће или бар не спречавaју одвијање ових развојних процеса. Исто тако, дете можемо научити разним играма које су и развојно значајне и опуштајуће. Ове игре се могу играти и у вртићу и код куће.
Понашање којима се исказују наклоност, пажња и љубав према детету, као што су љуљушкање, грљење, и позитивно додиривање смањују стрес, јер подстичу лучење ендорфинa (“хормон среће”) који редукује ниво кортизола (,,хормон стреса,,) у крвотоку! Позитивно додиривање може довести до повећања менталних и телесних функција код деце, па чак и побољшања телесног здравље, показују истраживања. Забележен је позитиван утицај масаже на здравље беба и мале деце (ублажавања астме, дерматитиса, хроничних болова, несанице и стреса).
Кад се појави проблем, добро је поћи од себе и размислити шта можемо да предузмемо да поправимо ситуацију. Да ли је моја порука (захтев) била јасна? Да ли је у складу са дететовим могућностима? Како да мотивишем дете да поступи на одређени начин?
За добру комуникацију са децом неопходно је да захтеви буду јасни и прецизни, да би дете тачно знало шта би требало, а шта не би требало да ради и зашто. Очекивања морају бити сразмерна дететовим могућностима и околностима! Да би дете схватило сврху и смисао неког поступка или захтева одраслог, потребно је да може да сагледа последице свог понашања. Врло је важно и да зна да има могућност да изабере неки други облик понашања! Зато научите дете, покажите му примером прихватљиве начине на које може да искаже своје потребе (потреба за кретањем, потреба за пажњом…) и емоције (љутња,бес…), или мишљење (неслагање са захтевом који му је упућен)… Кад сте сигурни да је оно то разумело и прихватило, одлучно затражите да се понаша на договорен начин. Будите доследни, стрпљиви и позитивни. Похвалите дете за залагање, чак и кад успех изостане. Критика изазива нови стрес и слаби мотивацију за ново залагање.
И играјте се, смејте се и мазите се са децом! То је ефикасан начин да се заједно са дететом опустите и ослободите стреса, а истовремено градите блискост и поверење и сакупљате енергију за нове изазове.
Аутор : Катарина Ђурић, психолог
стручни сарадник у предшколској установи
[1] Поред општепознатих универзалних извора стреса можемо говорити и о специфичним стресорима којима је свакодневно изложено типично дете из типичне, савремене породице:
- сам раст и развој носе и одређени степен стреса (овладавање новим вештинама и знањима, прилагођавање захтевима социјалне средине…);
- дневни ритам живота неприлагођен дечјим потребама (време спавања, боравак у затвореном простору…);
- играчке и игре које имају јасну, непроменљиву намену или су строго образовног карактера где вредност играчке постаје важнија од саме игре;
- форсирање потенцијала детета и наметање обавеза ( тренинзи, курсеви, такмичења..) носе опасност од ,,прегоревања,, и губитка мотивације
- пасивно проведено слободно време (испред тв-а или компјутера)
- свакодневно сусретање са појмовима које деца не разумеју, а набијени су негативним значењем (светска криза, еколошке катастрофе, разне епидемије, насиље у друштву..
Код деце се као последица стреса могу јавити поремећаји устаљених навика спавања, исхране или физичке активности, али и нагле промене расположења – раздражљивост, изливи беса или агресивности. Такође, могу се јавити и промене у понашању, као што су: неспретност, повлачење у себе, муцање, повраћање, главобоља… Све ово може утицати и на опште слабљење организма и пад имунитета, па дете може постати и подложније инфекцијама.