Моја слика о јаслама – документовање као алат за грађење
целовите слике о јаслама

Аутор: Драгана Вранеш, Марија Петковић, Марија Стојановић, медицинске сестре
васпитачице и Катарина Ђурић, стручни сарадник психолог

Апстракт
У раду је представљен начин на који васпитачи кроз педагошко документовање,
сарадњу са родитељима и децом, граде целовиту и подржавајућу слику о јаслама.
Посебна пажња посвећена је значају првих утисака родитеља и деце, као и
утицају те слике на осећај сигурности, поверења и учешћа у животу заједнице.
Документовање се користи као алат за видљивост програма, подстицање
партнерства са родитељима и активну улогу деце у креирању слике о себи. Кроз
конкретне примере – од упитника, дечјег портфолиа и процесних паноа, до
заједничких пројеката и конкретних акција – рад показује како се гради простор
заједничког живљења, учења и међусобне подршке. Посебан акценат је на периоду
прилагођавања и стратегијама које га чине смисленим и подстицајним за све
актере.
Циљ овог рада је да прикажемо на који начин смо, кроз педагошко документовање,
градили простор заједничког учења и истраживања у јаслама, са акцентом на
изградњи односа, сигурности и оснаживању улоге сваког учесника у процесу.
Поставили смо себи низ питања која су нас усмеравала: Како дете гради слику о
себи? Шта обликује његов први доживљај јаслица? На који начин први утисци
родитеља утичу на партнерски однос са васпитачима и програмом? И најзад – шта
можемо учинити као практичари да олакшамо овај процес?
Пошли смо од критичког преиспитивања праксе и запитаности како дете формира
слику о себи и свету око себе? Ово питање нас води ка кључним димензијама
односа (сигурност, континуитет, учешће) и начину на који се кроз интеракције
формира темељ за грађење односа. Отварамо дијалог о томе како први утисци
родитеља и формирање слике о јаслама и програму рада код родитеља утичу на:
осећај сигурности детета, очекивања која дете гради у односу на одрасле и
обликовање слике о себи. И шта у вези са тим можемо да предузмемо?
Први утисци о јаслама обликују очекивања и перцепције родитеља, а тиме и осећај
сигурности и слику коју дете гради о себи. Осим тога, слика коју родитељи

формирају о јаслама директно утиче на њихову комуникацију и сарадњу са
васпитачима, што даље обликује дечје искуство у заједници. Управо на темељу
ових утисака гради се прва слика коју дете формира о себи, другим људима и
простору у којем борави. Родитељи, као примарна фигура привржености, својим
осећајем сигурности и уверењима посредно утичу на емоционално стање детета и
доживљај нове средине. Стога је од кључне важности приступити овом процесу са
свешћу о томе колико је заједнички доживљај важан, и колико је значајно да сви
актери (деца, родитељи и васпитачи) буду укључени у креирање заједничке приче о
јаслицама.
Увиђајући да се ова динамика о првог дана рефлектује на сигурност, континуитет
и учешће, и да обликује односе између детета, родитеља и васпитача, осмислили
смо сет активности којима желимо да од почетка поставимо стабилан оквир за
јасну слику са богатом палетом боја. Документовање као стратегија васпитача
управо доприноси јасноћи јер програм чини видљивим, изоштрава фокус на дете и
његову улогу у програму и уоквирује заједничко учешће.
Документовање се показало као кључна педагошка стратегија, јер не само што
чини видљивим дечје учење, већ и даје родитељима и васпитачима прилику да
застану, осмотре, анализирају и разумеју процесе који иначе могу проћи
непримећено. Као што је познато из савремених теорија раног образовања,
документација није само евиденција – она је простор дијалога, рефлексије и
грађења заједничког значења.

1. Моја слика о јаслама – полазиште за дијалог
   Слику о програму јаслица градимо тако што од почетка посматрамо родитеље као
   део заједнице – позив на учешће упућујемо кроз:

• информативне родитељске састанке
• процес прилагођавања („Отворена добродошлица”)
• заједничке активности и пројекте и
• документовање.
  Како бисмо олакшали родитељима приступ важним информацијама, креирали смо
  информативни постер под називом Добродошли у јаслице са QR кодом, путем којег
  могу преузети: 1.Информације о програму прилагођавања и 2.Препоруке о
  превентивно-здравственој заштити, нези и исхрани

На овај начин, родитељи у било ком тренутку имају приступ провереним и
релевантним информацијама, што додатно јача осећај сигурности и подршке у
процесу прилагођавања детета.
Да бисмо родитеље информисали о програму и истовремено их питали о њиховим
очекивањима, потребама и могућностима за учешће, креирали смо упитник Моја
слика о јаслама “, дистрибуиран путем дигиталне платформе Google Forms. Питања
су осмишљена тако да родитељи изразе своја очекивања, недоумице, потребе и
спремност за учешће у животу групе. Ово нам је омогућило да добијемо увид у
родитељске перспективе и да на основу тога планирамо комуникацију и
активности. Резултати анкете презентовани су на родитељском састанку, што је
поставило темељ за отворен дијалог и осећај уважавања. Тада смо предочили
родитељима шта је и зашто је важан дечји портфолио, као и због чега је јако битно
да родитељи учествују у заједничким активностима и играма у јаслама.

2. Отворена добродошлица – вредност отворености у пракси
   Током процеса прилагођавања новопримљене деце, реализујемо приступ који смо
   Отворена добродошлица. Ово подразумева и физички и симболички отворен
   простор – за комуникацију, за истраживање, за боравак родитеља у групи. Простор
   јаслица се преуређује тако да је пријемчив, топао и комуникативан. Родитељи су
   позвани да буду присутни у првим данима, да се играју са децом, да посматрају, да
   питају. Трећу годину заредом ова пракса се реализује као наш стандард, са
   позитивним ефектима и на децу и на родитеље, али и на сам професионални раст
   васпитача. Настојимо да на овај начин ОТВОРИМО простор у директном и
   фигуративном смислу. Па тако отвореност постављамо као вредност у
   комуникацији, сарадњи, емпатији, истичемо отвореност ка новим сазнањима и
   иновацијама у пракси, практикујемо отвореност простора и коришћење
   заједничких унутрашњих и спољашних капацитета целог вртића и непосредне
   околине.
3. Дечји портфолио – простор за дијалог, увид и понос
   Портфолио је постао алат кроз који родитељи активно учествују у документовању
   развоја свог детета. Први корак је Упознавалица – заједнички рад родитеља и
   детета, којим се приказују интересовања, навике и породични контекст.
   Упознавалице су први елементи дечјег портфолиа. Како време одмиче, портфолио
   се надограђује фотографијама, радовима, белешкама, цртежима. Кроз фотографије,
   записе, дечје радове и описе активности, родитељи добијају увид чиме се њихова
   деца баве, како се осећају и како уче, на који начин могу допринети њиховом
   развоју. Васпитачи периодично организују радионице у јаслама када родитељи
   могу да разгледају и коментаришу портфолио заједно са васпитачима, децом и

другим родитељима. Родитељи могу узети и понети порфолио кући, унети нове
информације у њега заједно са децом. Деца се могу играти својим портфолиом,
портфолио може да се распростре о поду, окачи на зид, поређа по столу, јер је
направљен тако да може лако да се преобликује. Овим се гради осећај заједничког
учења и уважавања дечје перспективе.
У портфолио смо кроз фото и видео материјал унели и наш први пројекат „Како
порасте семенка у земљи“? Овај пројекат је део нашег програма Отворена
добродошлица, реализовали смо га на отвореном простру, уз учешће родитеља, а
прославили заједно са предшколцима,

4. Видљивост програма – пројекти, панои, туре
   Пројекат „Најлепши поклон за мене је (раз)говор“ покренули смо као заједнички на
   нивоу јаслица у време новогодишњих празника и у њега интегрисали различите
   елементе теме/пројекта свих јаслених група. Циљ нам је да на овај начин истакнемо
   повезаност у јаслама, повећамо смислено учешће родитеља и пошаљемо поруку да
   су за децу највреднији нематеријални поклони, а то је време које родитељи проводе
   у игри и интеракцији са дететом. Овај пројекат проширили смо и на вртић, кроз
   туру јасленаца у потрази за библиотеком и књигама. Предшколци су их дочекали,
   показали им књиге, библиотеку и заједнички су разгледали, књиге и причали приче
   уз музику и драматизације. Кроз учешће у овој и другим активностима родитељи
   имају прилику да виде децу у интеракцији са вршњацима и одраслима.
   Пројекти попут „Најлепши поклон за мене је (раз)говор“ или „Шта ће овде да
   порасте?“ обједињују више група и омогућавају да родитељи, деца и васпитачи
   заједнички стварају значење. Тиме се шаље порука да је васпитно-образовни
   процес отворен, динамичан и усмерен на вредности – повезаност, бригу, радост.
   Нарочито је значајно што у тим активностима деца имају прилику да виде
   родитеље у васпитној улози, а родитељи децу као активне и самосталне учеснике у
   учењу.
   Деца учествују у документовању и од најмлађег узраста веома радо разгледају
   фотографије, препознају и именују себе и друге актере и акције. Укључивањем
   деце у сам процес документовања, они постају активни учесници у креирању слике
   о себи, што родитељима пружа нову перспективу – да виде децу као компетентне,
   истраживачки настројене и креативне. Зато смо изналазили начине како да деци
   дамо прилике да учествују у стварању процесних паноа, али и да им ти панои буду
   доступни за игру и истраживање.
   За сагледавање дечје перспективе користимо документовање разговора и
   консултовања са децом путем видео записа, а посебно интересантне увиде добили
   смо кроз туре у којима су предшколци посматрали и анализирали процесне паное

и инсталације у јаслама и давали своје виђење о активностима у јаслама.
Предшколци су цртали, писали и коментарисали. Њихови цртежи су затим постали
део процесних паноа. Следећи корак биће да заједно са родитељима јасленаца
осликају зид на тераси у јаслама управо симболима насталим кроз илустрације које
су направили током туре у јаслама. Ово је истовремено и део процеса транзиције тј.
постепеног преласка јаслене деце у вртић. Сарадња јасленаца и предшколаца
остварује се и кроз учешће у пројектима и кроз прославе пројеката.
Након критичког преиспитивања увидели смо да је потребно преуредити простор
следећи крилатицу „мање је више“. Растеретили смо простор од вишка
информација на паноима које су биле шаролике, недовољно прегледне и нејасне и
чиниле га визуелно „загушеним“ , па је већина родитеља једноставно пролазила
поред њих, а деци су најчешће ти панои били изван видног поља. Израдили смо
нове једнообразне мобилне паное, лагане и безбедне, (са провидним фолијама у
које се могу убацити фотографије, текстови и све што чини процесни пано) који се
могу преносити у поставити у хол, на под и/или на ормариће, унети у собу и
трансформисати у преградне параване, кућице, лавиринте… Деци су тако сви
садржаји у видном пољу, родитељима су информације прегледне и знају где да их
траже, а практичари лако, економично и редовно ажурирају паное.
Консултације са децом и са родитељима подстакли смо и тако што смо подржали
дечју иницијативу (поједина деца спонтано показивала фотографије на паноу)
крилатицом „ Покажи мами и тати“ , где подстичемо децу да при одласку/доласку
воде родитеље и показују/именују елементе паноа/мобајле/ инсталације/просторне
целине, а родитеље смо поред тога замолили нам у свеску под називом „ Моја
слика о јаслама“ запишу своје утиске и коментаре о јаслама, са акцентом на оно
што уочавају из документовања ( процесни пано и дечји портфолио).
Све ово јача поверење у програм, васпитаче и сопствене родитељске компетенције.
При том дете добија подршку кроз заједничко искуство, делање и осећај
повезаности, чиме се обезбеђују сигурност и континуитет.
Закључак
1.Слика о јаслама није дата унапред – она се гради свакодневно, у међусобној
интеракцији, кроз присуство, дијалог, документовање и ослушкивање потреба свих
актера. Документовање у овом контексту није административни задатак, већ
педагошки процес који осветљава начин на који деца уче, осећају и развијају се.
Када родитељи постану део тог процеса, простор јаслица добија нову димензију –
он постаје продужетак породичног окружења, место где дете осећа сигурност,
подршку и разумевање.

2. Педагошка документација је више од албума активности – она је средство за
   изградњу заједничке слике о јаслама. Када кроз документовање:
   -приказујемо дечју перспективу
   -подстичемо родитеље на активно учешће
   -истичемо заједничке вредности програма
   тада креирамо вртић као простор заједничког живљења, истраживања и учења деце,
   родитеља и васпитача.
3. Кроз педагошко документовање, ми не бележимо само тренутке – ми
   осветљавамо пут којим дете гради слику о себи, другима и свету. Када родитељи
   активно учествују у овом процесу, мост између куће и јаслица се гради лако,
   стварајући континуитет сигурности, подршке и разумевања
4. Слика о јаслама је у ствари – колаж. Она се обликује уз учешће свих: детета,
   родитеља и васпитача. Свака фотографија, свака реч, сваки поглед и сваки осмех
   представљају потез четкицом на заједничком платну. И управо на тај начин, као
   уметничко дело, јединствено и непоновљиво, настаје вртић као заједница.